Ako niste za stolom, nalazite se na meniju – tako bar kaže diplomatska izreka. A kada velike sile sednu za sto, latinoameričke zemlje će verovatnije biti hrana nego gosti. Legenda kaže da se nekada razmišljalo o tome da Brazil dobije stolicu u Savetu bezbednosti UN-a, ali taj poziv nikada nije stigao. Iako Argentina, Brazil i Meksiko prisustvuju samitima G20, njihovo učešće je neusaglašeno i neefikasno koliko i sam forum.
Postoji duga istorija Latinske Amerike kao značajnog plena velikih sila. Tokom 19. veka su Austrija, Prusija i Rusija podržavale obnovu iberijske vladavine; Britanci su blokirali skoro svaku luku na atlantskoj obali; Francuzi su okupirali Meksiko dok su SAD primenjivale tzv. Monroovu doktrinu. U 20. veku, kada su se Evropljani povukli, Sjedinjene Države su postale dobar sused, ali ubrzo je hladni rat obnovio interesovanje za region, posebno posle kubanske revolucije.
Da li je Latinska Amerika danas postala toliko nevažna da je nema na meniju? Uporedite je sa drugim dekolonizovanim regijama u razvoju. Današnja Afrika je dom petine čovečanstva, a demografski trendovi pokazuju da bi mogla postati ozbiljan pokretač globalnog ekonomskog rasta. S druge strane, krajnje siromaštvo čini je bombom koja otkucava, i milioni ljudi su jednom plovidbom udaljeni od sve starije Evrope. To znači da Afrika postaje sve relevantnija u očima velikih sila.
Ova procena se jednako odnosi na Aziju i Bliski istok. Azija je trenutni pokretač globalnog ekonomskog rasta i dom jedinog konkurenta američkoj hegemoniji. Bliski istok ima najveće rezerve energije na svetu i ostaje epicentar nasilnih političkih sukoba. Suprotno tome, Latinska Amerika je sve manje ekonomski i politički interesantna. Niti šta obećava niti preti, te je malo verovatno da će joj se velike sile udvarati, a još manje je se plašiti.
Na počecima unipolarne epohe, region je još uvek bio relativno važan za SAD, pre svega zbog energije, migracija i kokaina. Nafta iz Venecuele, migranti iz Meksika i droga iz Kolumbije bili su glavni interesi. Danas su Sjedinjene Države blizu samodovoljnosti i po pitanju energetike i narkotika, a Meksiko zadržava ne samo sopstveno stanovništvo već i izbeglice iz Centralne Amerike.
Direktna intervencija odavno je postala nepotrebna. Istorijski gledano, SAD su intervenisale, bilo otvoreno ili prikriveno, kako bi sprečile uticaj vanregionalnih sila na zapadnoj hemisferi. Ali to nije slučaj sa Kinom. Mnogi analitičari upozoravaju da je Peking popunio prazninu koja je ostala iza SAD-a, ali bez ugrožavanja američkih strateških interesa. Međutim, uprkos oštroj retorici o „tiranskoj trojci“ Kube, Nikaragve i Venecuele iza kojih stoji Peking, Kina se okrenula sebi i stopirala regionalne ekonomske projekte.
Ipak, devet latinoameričkih zemalja ima „strateška partnerstva“ sa Kinom, a 19 je potpisalo Inicijativu za pojas i put; Južna komanda SAD-a nedavno je označila telekomunikacione projekte u 16 zemalja koji bi Pekingu omogućili da špijunira američke aktivnosti. Međutim, sve to je neuporedivo sa razmerama kineskog strateškog prodora u Africi, Centralnoj Aziji i Jugoistočnoj Aziji. Devet od četrnaest zemalja sveta koje priznaju Tajvan, nalaze se u Latinskoj Amerci i na Karibima, uključujući Nikaragvu.
Kada su Dominikanska Republika, El Salvador i Panama iskazale lojalnost Kini, reakcija SAD bila je dovoljno žestoka da odvrati druge države. Do nedavno bliski partneri, Bolivija i Ekvador, počeli su da okreću leđa Kini, a tri najveće ekonomije, Argentina, Brazil i Meksiko, oprezne su oko poteza na štetu američke naklonosti. Ako Venecuela izostane iz ovog opšteg prestrojavanja, njen ekonomski i humanitarni slom je signal Kinezima da latinoamerički projekti nisu vredni rizika.
Naravno, bipolarni svet u koji ulazimo postavlja specifične izazove, među kojima ne treba potceniti značaj Latinske Amerike kao izvoznika strateških roba poput soje, gvozdene rude ili bakra, ali i kao tržišta za kineske proizvođače. Nakon propasti Transpacifičkog partnerstva, Kina je uspela da održi sporazume o slobodnoj trgovini sa Čileom, Kostarikom i Peruom, ali su pregovori sa Meksikom i Panamom zastali zbog trgovinske konkurencije velikih sila.
Slični izazovi postoje i u sferi finansija. Iako kineske investicije nisu držale korak sa Sjedinjenim Državama, Kina je u poslednjih 20 godina postala važan kreditor za Latinsku Ameriku; njene banke su regionu ponudile više kredita nego Svetska banka i Inter-američka razvojna banka, dva tradicionalna zajmodavca preko kojih je Vašington disciplinovao svoje dvorište. Ipak, stvari su se promenile u poslednje vreme, jer je Kina više kreditira svoja državna preduzeća, energetiku i infrastrukturne projekte, često i preko same Inter-američke razvojne banke. Otuda Trampovo insistiranje na izboru novog šefa ove institucije, mimo nepisanog pravila da direktor treba da bude državljanin Latinske Amerike.
Latinska Amerika i dalje može biti međunarodno značajna u određenim aspektima, ali sa malom ekonomijom i američkom hegemonijom, region bi mogao postati manje relevantan nego u bilo kom trenutku poslednja dva veka.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Reuters)
