Tokom poslednjih nekoliko godina u Venecueli su zatvorene hiljade prodavnica, a posao za poslom propadao pod teretom ekonomske depresije i sankcija.
Zato su građani bili oduševljeni kada je u julu u istočnom Karakasu otvoren ogroman novi supermarket. Još je neobičnije bilo to što kupci nisu razumeli šta tačno kupuju – etikete proizvoda bile su na iranskom farsiju, ne na španskom.
Otvaranje supermarketa bila je samo poslednja epizoda u zbližavanju Venecuele i Irana, dve zemlje pogođene strogim američkim sankcijama. Pomoćnik državnog sekretara Majkl Kozak opisao je ovaj događaj kao primer „savezništva država parija“.
Tokom poslednjih pet meseci, Iran je poslao tankere sa benzinom, mašinske delove i stručnjake za oronulu rafineriju, kao i brod pun hrane kako bi se pomoglo južnoameričkoj državi.
Stručnjaci za spoljnu politiku Venezuelu i Iran često klasifikuju na sličan način – kao države parije pod pritiskom američkih sekundarnih sankcija. Naime, strah od reakcija Vašingtona odvraća druge zemlje od trgovine sa globalnim parijama.
Sankcije protiv Venecuele i Irana smanjile su prihode od izvoza, uzrokujući jednu od najvećih ekonomskih kriza u zabeleženoj latinoameričkoj istoriji, te gubitak dve trećine vrednosti iranskog rijala i visoki fiskalni deficit. U takvim okolnostima, dve države spas su pronašle u međusobnoj saradnji.
Iranu ne ide tako loše, ali njegova duboka recesija i ubrzana inflacija sugerišu da je država na ivici ekonomskog kolapsa poput onog u Venecueli, gde hiperinflacija podstiče socijalne nemire i krizu legitimnosti vlasti.
Ipak, činjenica da je Iran, koji je pod sankcijama više od decenije, nedavno priskočio u pomoć Venecueli, sugeriše izuzetan stepen ekonomske otpornosti. Kada se upoređuju dve ekonomije, pitanje nije da li će Iran propasti poput Venecuele, već da li će Venecuela postati sličnija Iranu.
Otkako je međunarodna zajednica uvela ekonomske sankcije protiv Irana sredinom 00-ih, iranski političari su zagovarali „ekonomiju otpornosti“ koja bi smanjila zavisnost od uvoza i zapadnih investicija. Uverenje da će Iran prihvatiti ekonomsku izolaciju pokazalo se suviše pojednostavljenim. Iako je zvanični stav Irana antiimperijalistički, država nije izolovana.
Prošle godine Iran je ostvario izvozni prihod od 41,3 milijarde dolara, pri čemu je polovina iznosa ostvarena od prodaje industrijske robe; u istom periodu, iranski izvoz nafte iznosio je samo 9 milijardi dolara. Bio je to presedan u modernoj istoriji Irana, budući da je industrijski sektor zemlje, koji zapošljava trećinu radne snage, ostvario dvostruko veći prihod od naftnog sektora privrede.
Sasvim neočekivano, Iran je uspeo da poveća izvoz ne-naftnih proizvoda tokom perioda američkih sekundarnih sankcija. Jedna od glavnih posledica sankcija, oštra devalvacija rijala, zapravo je iranski izvoz učinila konkurentnijim u inostranstvu.
Razvoj iranskog privatnog sektora tokom 00ih, uključujući poboljšanja u kvalitetu proizvodnje i većeg udela u lokalnom tržištu, podstakao je proizvodne firme da podignu izvozni potencijal. Od marta 2019. do marta 2020. godine, Kina je bila glavna destinacija za ne-naftni izvoz, a Irak, Emirati, Turska i Avganistan u prvih pet izvoznih partnera.
Iran se i dalje suočava sa značajnim ekonomskim izazovima zbog kampanje „maksimalnog pritiska“ američkog predsednika Trampa. Odgovor iranskih stratega je da će iskoristiti svaku povoljnu priliku za učešće u globalnoj ekonomiji.
Nedavni iskorak ka Venecueli, sa spektaklom iranske robe u supermarketu u Karakasu, najnoviji je primer oportunističkog pristupa globalnoj trgovini. Takođe, prvi od pet iranskih tankera sa gorivom i naftnim derivatima stigao je u Venecuelu usred komešanja u Vašingtonu i kritika na račun saradnje „država parija”.
Venecuelansku ekonomiju snažno su pogodile američke finansijske i ekonomske sankcije aktuelne poslednjih nekoliko godina. Ipak, sankcije nisu podstakle promenu režima koju priželjkuju američki zvaničnici. Dvadeset meseci nakon odluke SAD-a i velikog broja evropskih i latinoameričkih država da priznaju Huana Gvaida kao privremenog predsednika Venecuele, Maduro je samo učvrstio svoju vladavinu.
Nedavno istraživanje javnog mnjenja pokazuje da je 65,2 odsto Venecuelanaca protiv naftnog embarga. To je jedan od uzroka pada popularnosti opozicionog lidera Gvaida sa 61 na 28 odsto, prema istom istraživanju.
U međuvremenu, nedostatak deviznih prihoda primorao je Madurovu vladu da prilagodi ekonomsku politiku. Iranski podsticaj ne-naftnom izvozu, uz oslanjanje na privatni sektor, je model koji bi trebalo slediti.
(ForeignPolicy-ZTP)
