Skandal ‘Katargejt’ koji opseda Evropsku uniju nije značajan samo zbog korumpiranih političara i zvaničnika. Kritična uloga nevladinih organizacija je u središtu skandala koji ukazuje na povezanost nevladinog sektora i evropskih parlamentaraca i donosilaca odluka. Najzanimljiviji deo korupcionaškog skandala koji se tiče pritvaranja potpredsednice Evropskog parlamenta Eve Kaili i političara i aparatčika EU jeste njihova povezanost sa navodno bezgrešnom nevladinom organizacijom Fight Impunity (Borba protiv nekažnjivosti).
Aktuelni predsednik organizacije je Pjer Antonio Panceri (67), bivši italijanski levičar u Evropskom parlamentu. Uhapšen je nakon što je u njegovoj kući u Briselu pronađeno 600.000 evra. On, njegova supruga i ćerka navodno su primili mito od marokanskog diplomate. Još interesantnije je otkriće da je izvršni direktor Fight Impunity, Serđo Segio, osuđeni terorista. On je bivši komandant italijanske levičarske grupe Prima Linea. Segiova grupa je ubila dvojicu milanskih sudija. Dodatni publicitet je stekao kada je izvršio bombaški napad na zatvor da bi oslobodio svoju bivšu devojku. U napadu su poginuli službenik zatvora i prolaznik.
Segio je uhapšen 1983. i osuđen na doživotnu robiju. Pošto se odrekao svoje nasilne prošlosti, postao je pomodni lobista i borac za ljudska prava. Poslednjih godina, Segio se predstavljao kao Greta Tunberg industrije ljudskih prava. U svom izveštaju Praksa nekažnjivosti u svetu, Segio govori o globalnoj nepravdi, uzavreloj planeti, ekocidu i etnocidu i izjavljuje da „bez ekološke pravde nema mira“. Očigledno je pristalica svake pomodne stvari unutar briselskog mehura. Kao i mnoge nevladine organizacije sa sedištem u Briselu, Fight Impunity uživa blagodeti EU. Prema belgijskom listu Le Soir, ova organizacija je prošle godine dobila 175.000 evra od komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta. Uprkos tvrdnjama da su nevladine i nezavisne, brojne takve organizacije posmatraju EU kao kravu muzaru koja podupire njihove aktivnosti. Prema izveštaju Markusa Pipera, nemačkog demohrišćanskog poslanika u Evropskom parlamentu, iz 2015. godine, nevladine organizacije su dobile 1,2 milijarde evra od EU. Od tada je finansiranje NVO od strane EU dodatno naraslo. U 2020. godini, EU je izdvojila 14,5 milijardi evra za podršku nevladinim organizacijama.
Na papiru, kao i sve nevladine organizacije, Fight Impunity deluje besprekorno čisto. Uspela je da iskoristi moralni autoritet NVO sektora da prikrije svoje tragove. Luka Visentini, generalni sekretar Međunarodne konfederacije sindikata, podneo je ostavku manje od mesec dana nakon preuzimanja dužnosti pošto je priznao da je primio hiljade evra od Pancerija. U svoju odbranu, Visentini je rekao da je „prihvatio donaciju zbog Pancerijeve dobre reputacije“ i zbog „neprofitnog karaktera“ Fight Impunity-a. Nakon optužbi protiv Pancerija, usledila je serija ostavki uticajnih članova organizacije. Bivša predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini, bivši francuski premijer Bernar Kaznev, bivši evropski komesar za migracije Dimitris Avramopulos, bivša evroposlanica Sesilija Vikstrom i Ema Bonino, bivša liberalna evroposlanica i ministarka spoljnih poslova Italije, brzo su podneli ostavke na mesto počasnih članova Fight Impunity-a.
Neverovatno je licemerje prevaranata koji vode Fight Impunity. Organizacija se predstavlja kao revnosni zagovornik odgovornosti i međunarodne pravde. Na njenoj veb stranici stoji da je glavni cilj „promovisanje borbe protiv nekažnjivosti za teška kršenja ljudskih prava i zločina protiv čovečnosti“. Da se neko potrudio da istraži tu organizaciju, brzo bi shvatio da to je to samo veb sajt, mašina za odnose s javnošću koja štancuje izveštaje o nevoljama sveta. Mnogi političari visokog profila i njihovi saradnici koji su povezivani sa ovom organizacijom morali su posumnjati u izvlačenje koristi od zvaničnika EU i drugih aktera. Teško je izbeći zaključak da ih njihova posvećenost ljudskim pravima i međunarodnoj pravdi nije odvratila od toga da iskoriste svoju poziciju kako bi stekli finansijsku korist. Postoje desetine hiljada interesnih grupa sa sedištem u Briselu, čiji je posao da utiču na birokratske regulatore i političare EU. Ukupan broj NVO-a u Briselu porastao je sa 29.000 u 2008. na nešto manje od 35.000 u 2018. Od tada je njihov broj verovatno nastavio da raste.
U Briselu takođe radi više od 30.000 lobista, što ovaj grad čini lobističkom prestonicom Evrope. Časopis The Economist je prošle godine zaključio da je oko 25.000 lobista sa godišnjim budžetom od preko 3 milijarde evra nastojalo da utiče na politiku EU. Kao što je aktuelni korupcionaški skandal pokazao, na raspolaganju su i znatne količine neprijavljenog novca kojim se može uticati na poslanike i zvaničnike. U praksi je često teško napraviti razliku između lobista i aktivista NVO-a. I jedni i drugi su pripadnici posebnih interesnih grupa. Sa toliko evropskih nacionalnih zakona koji kreću iz komiteta EU, nije teško razumeti zašto čitava armija takvih grupa troši milione da bi uticala na zakonodavni proces.
Operativci EU smatraju svoje partnerstvo sa nevladinim organizacijama ključnim za davanje legitimiteta svojoj instituciji. Da bi se legitimisala, EU se često oslanja na moralni autoritet nevladinih organizacija. Lideri EU su čak spremni da ustupe deo svoje moći naizgled „prosvećenijim“ nevladinim institucijama sa sedištem u Briselu. NVO uživaju moralni autoritet na osnovu toga što su nezavisne i ne pripadaju političkim partijama, interesnim grupama i vladama. Njihovu reputaciju nepristranosti neprekidno potvrđuju mediji, koji ih tretiraju kao nezavisne organizacije, koje su po definiciji objektivne i autoritativne jer nisu ukaljane političkim interesom. Nevladine organizacije se često hvale svojom nezavisnošću od tržišta i vlada. Ali u stvarnosti, „one su duboko isprepletene i sa jednim i sa drugim, posebno sa vladama“, zaključila je Teda Skočpol u svojoj knjizi Diminished Democracy. Često ih finansiraju fondacije, kompanije i državni organi.
Izraz nevladine je zanimljiv jer definiše ove organizacije kao nešto što one nisu. Njihov autoritet je navodno zasnovan na tome. Međutim, pojam ‘nevladine’ podrazumeva odnos sa svojom suprotnošću, ‘vladine’. U realnosti, status jedne NVO je povezan sa njenim pristupom vladama. U nekim slučajevima, one blisko sarađuju sa privatnim kompanijama i interesima. Privatni akteri pokušavaju da iskoriste moralni autoritet nevladinih organizacija i nastoje da se udruže sa njima. Partnerstvo između Katara i političara povezanih sa Fight Impunity pokazuje koliko jedna NVO u Briselu može lako da uđe u svet korupcije.
(TheSpectator-ZTP, foto: Reuters)
