Zajedno sa grupom bogatih prevaranata i muljatora, predsednik Donald Tramp je 22. decembra pomilovao i četvoricu bivših plaćenika Blackwater-a, osuđenih za zloglasni masakr na Trgu Nisur u Bagdadu (2007.)
Sedamnaest Iračana je tada ubijeno, a četrnaest teško ranjeno u ničim izazvanom napadu četvorice paravojnika, koji su neselektivno pucali iz mitraljeza, snajperskih pušaka i raketnih granata u masu nenaoružanih civila. Među poginulima su bila i dva dečaka (9 i 11 godina), kao i jedna žena koja je izgorela u svom automobilu. Ubice nisu pretrpele povrede, a iračka i američka istraga odbacila je njihove navode o samoodbrani. Bio je to jedan od mnogih zločina koje su počinile američke i savezničke snage.
Suđenja i ponovljeni postupci u SAD-u proglasili su četvoricu optuženih krivim za gnusne zločine, uključujući prvostepeno ubistvo i ubistvo iz nehata. Ali zašto im nikada nije suđeno u Iraku, na mestu njihovih monstruoznih dela? Odgovor na to pitanje otkriva kolonijalni odnos SAD-a prema Iraku, koji je započeo invazijom 2003. godine.
Sada su četvorica plaćenika na slobodi, kao i visoko pozicionirani ratni zločinci koji su pokrenuli rat protiv Iraka, udaljene azijske zemlje koja nije mogla da ugrozi Sjedinjene Države. Irak je i dalje u ruševinama, dok Džordž V. Buš, Dik Čejni, Donald Ramsfeld, Kondoliza Rajs, Kolin Pauel, koji su inicirali rat i potonju okupaciju, nikada nisu morali da se suoče sa pravdom. Niti je to bio slučaj sa vatrenim pristalicama rata poput Hilari Klinton i Džoa Bajdena.
Vesti o pomilovanjima naišle su na ogorčene reakcije Iračana, od zvaničnika iračke vlade do ljudi na ulici, uz ponovljene zahteve za konačno povlačenje SAD-a. Poznati irački analitičar, Muhamed Vaeli, tvitovao je: „Pomilovanjem ubica iz Blekvotera podržava se zločin počinjen nad iračkim narodom.“ Fares Sadi, službenik koji je vodio iračku istragu sve do osuđujuće presude protiv Blekvotera, rekao je agenciji AFP: „Znao sam da nikada nećemo dobiti pravdu.“
„Zloglasna kompanija Blekvoter ubila je naše građane na Trgu Nisur. Danas smo čuli da su pušteni po ličnom naređenju predsednika Trampa, kao da im nije stalo do prolivene iračke krvi,“ rekao je Saleh Abed, stanovnik Bagdada, u izjavi za Al-Jazeeru.
Blekvoter je bio poznat po rasističkoj brutalnosti prema iračkom stanovništvu. Osnovao ga je milijarder Erik Princ, brat Trampove sekretarke za obrazovanje Betsi DeVos i čest posetilac Bele kuće. Blekvoter je sa svojih par hiljada plaćenika pružao podršku regularnim američkim trupama u Iraku koje su brojale 150.000 vojnika (2003-11). Među Iračanima su izazivali strah i mržnju.
„Bili smo prestrašeni, posebno od Blekvotera, koji su bili najgadniji od svih,“ kaže Ribal Mansur, svedok masakra. Dr Hajdar al-Barzanji, irački naučnik i akademik, rekao je za Gardijan: „Tramp nema pravo da u ime porodica žrtava pomiluje ove zločince. To je u suprotnosti sa ljudskim pravima i nelegalno je. Prema iračkom zakonu, oni mogu biti pomilovani samo ako im porodice žrtava oproste.“
Da se ubicama sudilo na iračkom sudu, nema sumnje da bi danas bili u zatvoru. Ali ni oni, niti bilo koje drugo vojno osoblje nije bilo privedeno iračkom pravu. Nakon osvajanja Iraka u aprilu 2003. godine, Vašington je demontirao iračku vladu i državu, te uspostavio diktaturu u kolonijalnom stilu, odgovornu samo Pentagonu. Na čelu „Privremene vlasti koalicije“ bio je američki birokrata J. Pol Bremer.
U junu 2003. godine, Bremer je doneo uredbu (Nalog 17), koja je glasila: „Multinacionalne snage, međunarodni konsultanti i američko osoblje imuni su na irački pravni postupak. Koalicione snage i njihovi podizvođači, kao i njihovi radnici bez prebivališta u Iraku, neće biti podložni iračkim zakonima.“
Nalog 17 je ostao na snazi do 2008., a novi propisi se nisu suštinski razlikovali. U Sporazumu o statusu snaga, Iraku je priznata nadležnost nad američkim vojnim i civilnim osobljem samo u slučaju izvršenja „teških krivičnih dela s predumišljajem“ van dužnosti. Tumačenje ove pravne definicije prepušteno je „Zajedničkoj američko-iračkoj komisiji“.
2011. godine, Obamina administracija je povukla trupe iz Iraka nakon usvajanja sporazuma o nastavku eksteritorijalnog imuniteta za američke snage. Američka vojska se vratila 2014., kada je ISIS osvojio veliki deo Iraka i Sirije. Dok su desetine hiljada Iračana hapšene, zatvarane i zlostavljane od okupatorskih snaga, nema evidencije o američkom osoblju u iračkim zatvorima.
Nalog 17 i SOFA iz 2008., vratili su staru kolonijalnu politiku „eksteritorijalnosti“, prema kojoj kolonizovani narodi ne mogu suditi kolonizatorima. To znači da okupatori mogu nekažnjeno da ubijaju, siluju i kradu. Krajem 19. i početkom 20. veka, kada su imperijalne sile podelile Kinu na „sfere uticaja“, nasilje vojnika i civila nad kineskim državljanima, te činjenica da su počinioci bili imuni na krivično gonjenje, doveli su do nekoliko ustanaka.
1906. godine, Vašington je uspostavio poseban američki sud za Kinu sa sedištem u Šangaju, sa jurisdikcijom nad svim američkim građanima u svom okrugu, a to je bila čitava Kina. Ukinut je tek 1943., u jeku Drugog svetskog rata i tadašnjeg savezništva Kine i SAD-a. Takva praksa nije postojala samo u Kini. Na svim kolonizovanim teritorijama uspostavljani su paralelni pravosudni sistemi.
Šta znači živeti pod kolonijalnom vlašću opisala je koleginica studenta medicine ubijenog na Trgu Nisur. Izjavu za Gardijan dala je anonimno, plašeći se odmazde: „Amerikanci nama Iračanima nikada nisu prilazili kao jednakima. Što se njih tiče, naša krv je jeftinija od vode, a naši zahtevi za pravdom i odgovornošću su zanemarljiva smetnja.“
(LiberationNews-ZTP, foto: Reuters)
