Pre trideset godina Sovjetski Savez se bližio svome kraju. Mi koji smo bili prisutni sećamo se ogromne nade, strepnje, iluzija. Za sve druge, to je daleka prošlost. SSSR nikada nije delovao kao potencijalni pobednik u hladnoratovskom nadmetanju sa Amerikom. Bio je nesrazmerno velik, siromašan i suočen sa nestašicama proizvoda. Staljinov gvozdeni stisak omogućio je Sovjetskom Savezu da porazi Nemce, plativši strahovitu cenu u ljudskim životima. Kada je umro 1953. godine, njegov sistem je ušao u produženu agoniju.
Tokom naredne decenije Nikita Hruščov je pribegavao polovičnim rešenjima. Nakon serije neuspeha, zbacila ga je tvrda linija partije, KGB-a i vojske. Njegovi oprezniji naslednici uspeli su da pariraju vojnoj moći Amerike. Imali su uspeha i među nesvrstanim nacijama. Ali ustupci koje su napravili svojim potrošačima nisu mogli da se takmiče sa idejama, muzikom, filmovima i farmerkama koje su projektovale američki uticaj širom sveta. Sovjetski tinejdžeri i intelektualci gledali su ka Zapadu, uvereni da su njegove ulice popločane zlatom i slobodom.
Sumnje su rasle čak i među birokratama i generalima. U martu 1985, stari kadrovi iz Politbiroa izabrali su Mihaila Gorbačova da sredi stvar. Gorbačov je bio otvoren, optimističan i šarmantniji od bilo kog prethodnog sovjetskog lidera. U početku je bio veoma popularan u inostranstvu, kao i u svom narodu, iako mnogi to sada zaboravljaju. Verovao da se sistem može spasiti smanjenjem ogromnih troškova odbrane, otvaranjem ka Amerikancima radi okončanja Hladnog rata, reformom ekonomije i uvođenjem određenog stepena demokratije. U tome je imao izvesne uspehe, ali i razorne neuspehe.
On i predsednik Regan su zaista počeli da stavljaju nuklearnu konfrontaciju pod kontrolu, ali po svakom pitanju se suočavao sa superiornim pregovaračkim stavom Amerike. Među nevoljnim partnerima Sovjetskog Saveza u istočnoj Evropi i manjinskim narodima u zemlji, njegovi potezi su podstakli nadu u sticanje nezavisnosti. Ekonomija se potom srušila; do avgusta 1991. Gorbačovljev rejting se istopio. Tvrdolinijaši su pokušali da ga zbace, kao što su zbacili Hruščova, ali su sramotno omanuli, jer se čak i vojska plašila građanskog rata. U decembru je Boris Jeljcin, njegov neumoljivi rival, izjavio da je Sovjetski Savez zamenila Rusija pod njegovom komandom. Podaničke države i narodi su potrčali ka izlazu, a Gorbačov je podneo ostavku.
Jeljcin je imao poražavaući uticaj na ekonomiju: prodavnice su se ispraznile, socijalne službe su propale, ljudi su prestali da dobijaju plate, a on se predao hroničnom alkoholizmu. Vladimir Putin je preuzeo vlast u januaru 2000. Povratio je prestiž Rusije u inostranstvu i preusmerio Jeljcinove reforme ka domaćem prosperitetu. Većina Rusa je to pozdravila, ne mareći previše zbog njegovog autoritarizma; demokratiju su počeli da posmatraju kao zapadnu prevaru koja je osmišljena da uništi njihovu zemlju. Ovu priču smo mnogo puta čuli, ali osnovna pitanja ostaju. Da li je kolaps države bio neizbežan? Da li je za sve kriv Gorbačov? Da li je Rusija trebalo da usvoji državni kapitalizam, na kineski način? Da li je velikodušnija američka politika mogla da donese bolji ishod?
Dokle god se istorija bude pisala ova debata će se nastaviti, a Vladislav Zubok joj je već dao značajan doprinos. Njegova najnovija knjiga oslanja se na nove arhivske detalje i druge izvore (uključujući moj dnevnik, koji meša korisne činjenice i pogrešne lične procene). Njegov narativ je jasan, procene uravnotežene, i uvek potkrepljene detaljnim istraživanjem. Kao Rus, on iznosi značajno drugačije gledište. Autor smatra da je u vreme uspona Gorbačova na vlast, sovjetska elita već bila paralizovana sumnjama. Grupa koja je pokušala da ga svrgne ni sama nije imala bolja rešenja. Kineski model, svedeni autoritarizam u kombinaciji sa liberalizacijom tržišta, bio je na stolu. Ali „nevoljni kapetan“, kako ga naziva Zubok, nije imao ni hrabrosti ni odlučnosti da sačuva Savez i nametne reformu, ako je potrebno i „odvažnom upotrebom sile“.
Skeptičan sam. Niko nije mogao sam da reši egzistencijalne probleme Sovjetskog Saveza; to je zadatak za čitave generacije. Gorbačov je imao mnogo grešaka, ali je njegov neuspeh bio častan. Otvorio je zemlju. Odbio je da prolije krv. Kritično je doprineo okončanju nuklearne noćne more. Na tome mu i Rusi mogu biti zahvalni. Što se tiče Amerikanaca, pobedom u Hladnom ratu dobili su šansu da promovišu svoje interese kako god su hteli. Pokušali su da izgrade liberalnu Rusiju, kao što su obnovili posleratnu Nemačku. Proširili su NATO, bombardovali Srbiju, izvršili invaziju na Avganistan i demontirali sistem kontrole naoružanja ne obazirući se na ruske interese. Ali pokušaj rekonstrukcije ruske politike bio je izvan njihove moći – to mogu samo Rusi. Njihova nespremnost da prevaziđu teret prošlosti i izgrade funkcionalnu demokratiju je njihov vlastiti neuspeh.
(Rodric Braithwaite/TheSpectator-ZTP, foto: Vitaly Armand/AFP/Getty)
