Klizanje udesno: Čak ni Švedska više ne želi da prima migrante

Početkom novembra, švedska ministarka finansija Magdalena Anderson održala je svoj prvi govor kao predsednica Švedske socijaldemokratske partije, i moguća naslednica dugogodišnjeg premijera Stefana Lofvena. Anderson je najpre hvalila trijumf švedske države blagostanja nad neoliberalizmom „iskeženih bankara sa Volstrita“. U nastavku koji je šokirao neke lojalne članove stranke, Anderson se direktno obratila izbeglicama i migranatima u Švedskoj, kojih ima oko 2 miliona. „Ako ste mladi,“ rekla je, „morate da steknete diplomu srednje škole i da dobijete posao ili visoko obrazovanje. Ako dobijate finansijsku pomoć od države, morate da naučite švedski i da radite određeni broj sati nedeljno. Ovde u Švedskoj i muškarci i žene rade i doprinose društvenom blagostanju.”

Tokom 2015, Šveđani su bili ponosni na odluku države da prihvati 163.000 izbeglica, većinom iz Sirije, Iraka i Avganistana. „Moja Evropa prima izbeglice,“ rekao je tada Lofven. „Moja Evropa ne gradi zidove.” To je bila herojska retorika koja je u međuvremenu nestala. Socijaldemokrate sada koriste grublji jezik koji je ranije bio svojstven samo krajnjim desničarima iz stranke Švedskih demokrata. Jedan državni službenik je nedavno primetio da pošto se „sve vodeće stranke danas zalažu za restriktivnu imigracionu politiku sa snažnim fokusom na red i zakon“, izbegličko pitanje više nije ničija politička obaveza.

Švedska se otvorila za očajnike koji su bežali od bliskoistočnih građanskih ratova i tiranije ne zato što je, poput Nemačke, htela da okaje užasan istorijski greh, već više iz opšte moralne obaveze. Švedski evropejci zaista nisu podizali zidove. Međutim ostatak Evrope je 2015. učinio upravo to, ostavljajući nekolicinu zemalja, pre svega Nemačku i Švedsku, da snose teret izbegličke krize. Ipak, švedski lideri, kao i nemački, bili su spremni da ponesu taj teret. Iskreni socijaldemokrati bili su ubeđeni u sposobnost Švedske da integriše ogroman broj jedva pismene avganistanske dece i duboko pobožnih i konzervativnih Sirijaca, baš kao što su to činili sa kosmopolitskim Bošnjacima i Irancima prethodnih godina.

Šveđani su od 2015. naučili da čak i najdobronamernija država ima svoje limite. Poslednjih godina, zemlja je zabeležila značajan porast stope kriminala. Prema izveštaju Švedskog nacionalnog saveta za prevenciju kriminala, zemlja je u poslednjih dvadeset godina prešla put od najniže do najviše stope oružanog nasilja na kontinentu, gore od Italije ili istočne Evrope. „Porast broja ubistava u Švedskoj usko je vezan za kriminalni milje u socijalno ugroženim područjima,“ navodi se u izveštaju. Bande, čiji su članovi druga generacija imigranata, uglavnom iz Somalije, Eritreje, Maroka i drugih delova Severne Afrike, specijalizovane su za trgovinu drogom i upotrebu eksploziva. Kriminal je postao problem broj jedan u Švedskoj; pre nego što se dotakla teme migracija, Andersonova se pohvalila da je njena stranka obučila 7.000 novih policajaca, izgradila više zatvora i izradila nacrte zakona za 30 novih kriminalnih dela. Osudila je „one koji tvrde da su određene kulture, jezici i religije sklonije kriminalu“, iako je švedska vlada potkrepila ove tvrdnje.

Nije iznenađenje da pridošlice zaostaju za Šveđanima po svim merilima blagostanja, ali jaz je zaista velik. U svojoj novoj knjizi Veliki izazov: Socioekonomski efekti migracije na skandinavsku državu blagostanja, Tino Sanandaji, ekonomista kurdskog porekla koji je postao vodeći kritičar švedske imigracione politike, piše da „stranci čine 53 odsto zatvornika sa najdužim kaznama, zatim 58 odsto nezaposlenih i 65 korisnika socijalne pomoći; 77 odsto dečijeg siromaštva prisutno je u domaćinstvima migranata, dok je 90 odsto osumnjičenih za uličnu pucnjavu imigrantskog porekla. Ove statistike su dobro poznate švedskoj javnosti; broj Šveđana koji podržavaju imigraciju pao je sa 58 odsto iz 2015. na današnjih 40 odsto.

Švedska više nije zemlja dobrodošlice i ne želi da ima takav imidž. U junu 2016, zemlja je revidirala svoju dugogodišnju politiku odbijanja trajnog azila; tada su izdavane privremene dozvole na tri meseca ili tri godine, kako je propisano pravilima Evropske unije. To je bilo privremeno rešenje za krizu od prethodne jeseni, kada je u zemlji bukvalno ponestalo mesta za smeštaj azilanata. Prošle godine, Švedska je prihvatila samo 13.000 izbeglica, što je najmanji broj u poslednjih 30 godina. U svojoj nedavnoj studiji, visoki švedski zvaničnik za migracije zaključuje da se Norveška i Danska, obe poznate kao negostoljubive prema izbeglicama, „sve više posmatraju kao pozitivni primeri u hendlovanju izbeglica i međunarodnih migracija“.

Socijaldemokrate svakako nisu usamljene su svom pomeranju udesno. Stranka desnog centra (Moderate Party) aktivno sarađuje sa Švedskim demokratama na pitanjima migracija, iako nisu u formalnoj koaliciji. Dijana Janse, diplomata i poslanički kandidat umerenjaka, požalila se da je vladajuća stranka držala Švedske demokrate na marginama političke scene, nazivajući ih fašistima ili ‘smeđekošuljašima’. Janse je imala mnogo manje naklonosti prema desničarskoj stranci kada smo razgovarali pre šest godina. Švedske demokrate se drže na oko 20 odsto podrške u anketama i parlamentu; rejting bi sigurno bio viši da mnoge centrističke frakcije nisu usvojile njihovu retoriku o migracijama. „Ono što je bilo ekstremno 2015. danas je mejnstrim,“ primećuje Janse.

Prema mišljenjima stručnjaka, privremene boravišne dozvole, čak i kada se obnove, sprečavaju tražioce azila da dobiju dugoročnu stručnu obuku koja im je potrebna za ulazak na tržište rada. Ali to nije jedina prepreka zaposlenju: Švedskoj nedostaje efikasna ‘pokretna traka’ poput one u Nemačkoj, koja pomera migrante od jezičkih programa do stručnog usavršavanja, i od stažiranja do zapošljavanja. Šveđanima je ponestalo velikodušnosti na tom planu, što nije teško razumeti; samo 2016, zemlja je potrošila zapanjujućih 6 milijardi dolara na izbeglice, što je preko 5 odsto državnog budžeta.

Švedska je i dalje prosperitetna, donekle egalitarna i prilično bezbedna zemlja. Ono je što je delimično nestalo je prepoznatljiva humanost. Tokom poslednjih dvadeset godina, ova drevna i homogena kultura ušla je, bez prethodne namere ili javne debate, u demografsku transformaciju zapanjujućih razmera. Sjedinjene Države su spustile rampu na imigraciju 1924, kada je procenat državljana stranog porekla dostigao oko 15 odsto stanovništva. Ta cifra u Švedskoj sada iznosi 20 odsto; a zahvaljujući tekućoj radničkoj migraciji i spajanju porodica, broj migranata nastavlja da raste svake godine za oko 100.000 (skoro 1 procenat stanovništva). Praktično svi ovi migranti potiču iz društava koja su radikalno drugačija od švedskog – manje su obrazovana, i manje sekularna. Ali Švedska zbog toga nije propala. Izmenila je svoje tradicionalne vrednosti kako bi preživela.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Johan Nilsson/EPA)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.