Prvi svetski rat je bio svojevrsno kulturno samoubistvo koje je uništilo eminentnost Evrope. Evropski lideri su ušli, prema rečima istoričara Kristofera Klarka, u sukob u koji niko od njih ne bi ušao da je mogao da vidi svet na kraju rata 1918. U prethodnim decenijama, oni susvoje rivalstvo ispoljavali stvaranjem dva saveza čije su strategije bile povezane sa rasporedima za mobilizaciju. Kao rezultat toga, dozvoljeno je da ubistvo austrijskog prestolonaslednika u Sarajevu 1914. godine eskalira u opšti rat koji je počeo kada je Nemačka aktivirala svoj višenamenski plan da porazi Francusku napadom na neutralnu Belgiju na drugom kraju Evrope.
Evropske nacije, nedovoljno upoznate sa načinom na koji je tehnologija unapredila njihove vojne snage, krenule su da nanose neviđenu pustoš jedna drugoj. U avgustu 1916, nakon dve godine rata i milionskih žrtava, glavni borci na Zapadu (Britanija, Francuska i Nemačka) počeli su da istražuju opcije za okončanje pokolja. Na istoku, rivali Austrija i Rusija imali su uporedive težnje. Pošto nikakav kompromis nije mogao da opravda žrtve koje su već podnete i pošto niko nije želeo da oda utisak slabosti, lideri su oklevali da pokrenu formalni mirovni proces. Stoga su zatražili američko posredovanje. Istraživanja pukovnika Edvarda Hausa, ličnog izaslanika predsednika SAD-a Vudroa Vilsona, otkrila su da je mir zasnovan na prilagođenom statusu kvo bio nadohvat ruke. Međutim, iako voljan i na kraju željan da preduzme posredovanje, Vilson je odložio sve do predsedničkih izbora. Do tada su britanska ofanziva na Somi i nemačka ofanziva u Verdenu dodale još dva miliona žrtava.
Prema knjizi Filipa Zelikova na tu temu, diplomatija je postala put kojim se ređe ide. Veliki rat je trajao još dve godine i odneo milione žrtava, nepovratno narušivši uspostavljenu ravnotežu u Evropi. Nemačka i Rusija su zaokupljene revolucijom; austrougarska država je nestala sa mape. Francuska je iskrvarila do iznemoglosti. Britanija je žrtvovala značajan deo svoje omladine i svojih ekonomskih kapaciteta sa imperativom pobede. Versajski ugovor kojim je okončan rat pokazao se daleko krhkijim od strukture koju je zamenio. Da li se svet danas nalazi na sličnoj prekretnici u Ukrajini dok zima pauzira operacije velikih razmera? Više puta sam izrazio podršku savezničkim vojnim naporima da se osujeti ruska agresija u Ukrajini. Ali uskoro će zatečene strateške promene morati da se formalizuju i integrišu u novu strukturu putem mirovnih pregovora. Ukrajina je po prvi put u modernoj istoriji postala važna država u centralnoj Evropi. Uz pomoć saveznika i pod vođstvom predsednika Zelenskog, Ukrajina je zaustavila ruske konvencionalne snage koje zasenjuju Evropu još od Drugog svetskog rata. Povrh toga, međunarodni sistem, uključujući Kinu, usprotivio se pretnji ili mogućoj upotrebi ruskog nuklearnog oružja.
Ovaj proces je ponovo pokrenuo pitanje ukrajinskog članstva u NATO-u. Ukrajina je zadobila jednu od najvećih i najefikasnijih kopnenih armija koju su opremili Amerikanci i njihovi saveznici. Mirovni proces bi trebalo da poveže Ukrajinu sa NATO-om, kako god to nazvali. Alternativa u vidu neutralnosti više nema smisla, posebno nakon što su Finska i Švedska ušle u NATO. Zato sam prošlog maja preporučio obustavu vatre duž granica na kojima je rat počeo 24. februara. Rusija bi dakle obustavila svoja osvajanja, ali ne i teritoriju koju je okupirala pre skoro deceniju, uključujući Krim. Ta teritorija bi mogla da bude predmet pregovora nakon prekida vatre. Ako se predratna linija podele između Ukrajine i Rusije ne može postići borbom ili pregovorima, moglo bi se pribeći principu samoopredeljenja. Međunarodno nadzirani referendumi o samoopredeljenju mogli bi se primeniti na posebno osetljive teritorije koje su više puta menjale pripadnost. Cilj mirovnog procesa bio bi dvostruk: potvrditi slobodu Ukrajine i definisati novu međunarodnu strukturu, naročito za centralnu i istočnu Evropu. Na kraju bi Rusija trebalo da nađe svoje mesto u takvom poretku.
Za neke je poželjan ishod da rat učini Rusiju vojno impotentnom. Ne slažem se. Uza svu svoju sklonost nasilju, Rusija je davala odlučujući doprinos globalnoj ravnoteži tokom prethodnih pet stoleća. Njenu istorijsku ulogu ne bi trebalo degradirati. Vojni neuspesi Rusije nisu umanjili njen globalni nuklearni domet, što joj je omogućilo da zapreti eskalacijom u Ukrajini. Čak i ako se taj kapacitet umanji, raspad Rusije ili njeno povlačenje iz strateške politike moglo bi da pretvori njenu teritoriju od 11 vremenskih zona u opšti metež. Različite zajednice bi mogle odlučiti da svoje sporove reše nasiljem. Druge zemlje bi mogle da realizuju svoja potraživanja silom. Sve ove opasnosti bile bi pojačane prisustvom brojnog nuklearnog oružja koje Rusiju čini jednom od dve najveće nuklearne sile na svetu.
Dok svetski lideri nastoje da okončaju rat u kojem se nuklearne sile bore protiv konvencionalno naoružane zemlje, trebalo bi da razmisle i o efektima visoke tehnologije i veštačke inteligencije. Autonomno oružje već postoji i sposobno je da definiše, proceni i cilja svoje mete, samim tim i da započne sopstveni rat. Kada se pređe granica u ovoj oblasti i hi-tech postane standardno oružje, a kompjuteri glavni izvršioci, svet će se naći u stanju za koje još uvek nema jasan koncept. Kako lideri mogu da uspostave kontrolu kad kompjuteri propisuju strateške instrukcije u obimu koji ograničava i ugrožava ljudski element? Kako se civilizacija može sačuvati usred takvog vrtloga oprečnih informacija, percepcija i destruktivnih kapaciteta?
Još uvek ne postoji teorija za svet koji nastaje, a konsultacije na ovu temu tek treba da se razviju; možda bi smisleni pregovori mogli doneti nova otkrića, što bi samo po sebi predstavljalo nove rizike za budućnost. Prevazilaženje procepa između napredne tehnologije i strategija za njeno kontrolisanje, ili čak razumevanje svih njenih implikacija, danas je jednako važno pitanje kao i klimatske promene, i zahteva lidere koji poznaju tehnologiju i istoriju. Potraga za redom i mirom ima dve komponente koje se ponekad tretiraju kao kontradiktorne: težnja za elementima bezbednosti i zahtev za aktima pomirenja. Ako ne možemo postići obe, nećemo moći ni jednu. Diplomatski pristup može izgledati komplikovano i frustrirajuće. Ali napredak zahteva i viziju i hrabrost da se tim putem krene.
(Henry Kissinger/TheSpectator-ZTP, foto: Getty)
