Kineski zvaničnici tvrde da je siromaštvo u Kini iskorenjeno

Početkom decembra Kina je obznanila da je iskorenila duboko siromaštvo na svojoj teritoriji. Razmere ovog dostignuća oduzimaju dah. Prema proceni Svetske banke, oko 800 miliona Kineza izvučeno je iz besparice za poslednje četiri decenije. To je vekovni trijumf, isticali su državni mediji. Nikada se ništa slično nije dogodilo u istoriji zemlje.

Jedno od poslednjih mesta zvanično izvučenih iz siromaštva je Zijun, okrug u jugozapadnoj provinciji Gvižou. „Iskreno govoreći, to je laž,“ kaže Lijang Jong, lokalni seljanin. Zvanična istraga Zijunove ekonomije bila je, kaže, beskorisna. Pokrajinski lideri upali su u njegovo selo, doneli presudu da više nema siromaštva, a zatim odlepršali. „To je predstava. U svom srcu svi znamo istinu,“ gunđa ovaj meštanin.

Međutim, racionalni posmatrač bi se stavio na stranu vlade. Stvari su nesumnjivo teške za ljude pout Lijanga. Svinjsko meso je danas skupo, pa ga jede samo nekoliko puta nedeljno. Nakon što je platio školarinu za dvoje dece, ostalo mu je malo novca. Da bi se ugrejao, sedi blizu peći i loži ugalj. Siromašniji je od mnogih drugih u Kini, posebno od stanovnika njenih gradova. Kako da slavi pobedu nad siromaštvom kada ne može da priušti medicinsku negu svom bolesnom ocu? Ipak, zbog dostupnosti mesa, obrazovanja i grejanja, Lijang bi se mogao označiti kao neko ko je zaista izašao iz dubokog siromaštva, stanja u kojem ni osnovne potrebe nisu zadovoljene.

Skeptici se spravom pitaju da li je Kina frizirala brojke kako bi proglasila pobedu u „bici protiv siromaštva“. Naravno, još uvek postoje izolovani slučajevi krajnje oskudice, ali Kina je letvicu podigla prilično visoko. Redovno je podizala službenu granicu siromaštva koja, računajući troškove života, iznosi oko 2,30 američkih dolara dnevno, prema cenama iz 2011. (Poređenja radi, Svetska banka definiše kao izuzetno siromašne one koji zarađuju manje od 1,90 američkih dolara dnevno, što je danas 10% svetske populacije. Granice siromaštva u bogatim zemljama su mnogo više: u Americi je to 72 dolara dnevno za četvoročlano domaćinstvo, prema cenama iz 2020.) Nedugo nakon Maove smrti, 1978. godine, gotovo 98% seoskog stanovništva je prema trenutnim kineskim standardima živelo u krajnjem siromaštvu. Do 2016., ta brojka je pala na ispod 5%.

Najveći doprinos države bio je da se povuče iz centralnog planiranja i pusti narod da zarađuje novac. Odustalo se od kolektivističke poljoprivrede, uz podsticaje zemljoradnicima da proizvode više. Građanima je dopušteno da se slobodno kreću po državi tražeći posao. Preduzetnicima je dato više slobode. Država je gradila puteve, ulagala u obrazovanje i privlačila strane investitore. Cilj je bio podstaći ekonomiju, a ublažavanje siromaštva je došlo kao pozitivna nuspojava.

Državna politika se promenila 2015., kada se Si Đinpin zarekao da će iskoreniti ostatke krajnjeg siromaštva do kraja 2020. Zvaničnici su ga zdušno podržali. Podsticali su ličnu inicijativu, nagrađujući siromašne koji su pronašli načine da naprave mali biznis. Javna sredstva su naširoko trošena. U 2015. godini, državna sredstva namenjena ublažavanju siromaštva iznosila su u proseku 500 juana (77 dolara) po izuzetno siromašnoj osobi. U 2020. godini izdvajanje po glavi povećano je na više od 26.000 juana.

Rezultati kampanje protiv siromaštva vidljivi su po čitavom Zijunu. Zidovi državnih institucija prekriveni su muralima. Na jednom je prikazana biljka, označena kao „koren siromaštva“, kako se istrže iz tla. Slogani duž glavnih puteva uglavnom su jednostavni („Neka poljoprivrednici zarađuju više novca“), mada ima i uzvišenih („Da biste ljudima pomogli da izađu iz siromaštva, prvo im pomozite da postanu mudri“).

Jedan od najvećih izazova bila je pristupačnost terena na kojem žive siromašni. Oko 30% državnih okruga, koje je Si na početku kampanje označio kao duboko siromašne, uglavnom su bili ruralni. Većina je u planinskim krajevima ili na teško pristupačnoj zemlji. Država je koristila dva osnovna pristupa kako bi pomogla ovim krajevima, i oba su vidljiva u Zijunu.

Prvi je bio uvođenje industrije, uglavnom moderne poljoprivrede. U Luomaju, selu u Zijunu, vlada je stvorila zonu od 25 hektara za uzgoj i preradu šitake pečurki. Tamo radi oko 70 meštana. Ranije su im jedine mogućnosti bile ili da se odsele ili da preživljavaju od oskudnog uzgoja kukuruza. Ali šitake su profitabilna sorta, koja donosi pristojnu zaradu oko 80 juana dnevno.

Ironija je da je 80-ih godina Kina razvalila komunalne farme, puštajući seljane da sami obrađuju zemlju. Sada ih država podstiče da objedine svoje resurse. Zvanično se to opisuje kao pretvaranje poljoprivrednika u „deoničare“. Meštani dobijaju udeo u novim seoskim preduzećima, koja im isplaćuju dividende. Za takve projekte često su zadužene velike državne kompanije. Farmu u Luomaju vodi državna firma Južnokineska elektromreža. Ali kada kampanja protiv siromaštva prestane, postoji rizik da će neki projekti propasti.

(foto: Xinhua)

Druga vrsta pomoći nerazvijenim selima bila je radikalnija: preseljavanje meštana u bolje povezana područja. Između 2016. i 2020., država je preselila oko 10 miliona ljudi. Kina odavno praktkuje masovna preseljenja tokom razvoja infrastrukturnih projekata, poput izgradnje brana. Ali u ovom slučaju, upravo je preseljenje bilo razvojni projekat. Vlada je zaključila da je preskupo graditi puteve i pružati zdravstvenu zaštitu u  najudaljenijim selima. Računalo se da bi preseljenje meštana bliže gradovima bolje funkcionisalo.

U centru okruga Zijun nalaze se žuti stambeni blokovi, u kojima žive bivši stanovnici udaljenog siromašnog sela. Uobičajeni problem nakon relokacije ljudi jeste pronalaženje posla za sve. U ovom slučaju, vlada je naložila lokalnim službenicima da organizuju poslove za najmanje jednog člana svakog domaćinstva. Na kapiji novog stambenog kvarta u Zijunu žene sede za šivaćim mašinama u malim radionicama. Za to vreme, deca idu u novoizgrađenu osnovnu školu.

Za državu je veći izazov bilo umereno siromaštvo, obično nevidljivo između blještavih priobalnih gradova i sumornih provincijskih gradića. Njihovi žitelji često imaju prihode znatno iznad zvanične granice siromaštva, ali se i dalje smatraju siromašnima. Nedavno istraživanje kineskih ekonomista tvrdi da je „subjektivna granica siromaštva“ u ruralnim oblastima oko 23 juana dnevno, što je skoro dvostruko više od iznosa kojim se zvanično definiše siromaštvo. Standardni metod mnogih ekonomista je da relativnu granicu siromaštva smeštaju na polovinu prosečne plate. Prema tim merilima, trećina kineskih seljaka i dalje sebe doživljava kao siromašne.

Ako se siromaštvo izračunava na ovaj način, postaje gotovo nemoguće eliminisati ga, jer se granica siromaštva neprestano podiže kako zemlja postaje bogatija. Ali jedna od prednosti relativne definicije je da ona bolje održava subjektivni osećaj. Kina ne priznaje siromaštvo u svojim gradovima, jer socijalna zaštita navodno pomaže onima u besparici. Međutim, radnicima koji su došli sa sela nedostaje dokumentacija potrebna za pristup urbanom osiguranju. Inače, podrška svakom gradskom stanovniku prilično je oskudna. Gotovo petina kineskog gradskog stanovništva može se klasifikovati kao siromašna, tvrdi najnovija studija Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja.

Da bi smanjila relativno siromaštvo, Kini su potrebne drugačije taktike od onih koje su primenjene u kampanji protiv ekstremnog siromaštva. Morala bi da preraspodeli dohodak, recimo nametanjem većih poreza bogatima i lakšim pristupom javnim uslugama za seoske migrante, za šta kineska država nije pokazala preteranu revnost.

Na ulicama Gvijanga, dinamične prestonice Gvižoua, besparica je i dalje uobičajena pojava. Muškarci hodaju sa slamnatim korpicama na leđima, tražeći posao kao nosači tereta. Žou Vejfu, 50-godišnji fizikalac, smeje se tvrdnji da je siromaštvo gotovo. „Kakav je ovo posao? Jedva da išta zaradim,“ kaže radnik. Kina ima puno pravo da se ponosi pobedom nad teškim siromaštvom. Ali realnost ih upozorava da svoje slavlje utišaju.

(TheEconomist-ZTP, foto: NYTimes)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.