Energetska kriza izazvana ratom u Ukrajini može se pokazati toliko ekonomski destruktivnom i za Rusiju i za Evropsku uniju da bi na kraju mogla da umanji obe kao velike sile na svetskoj sceni. Implikacija ove promene, još uvek nedovoljno jasna, je da ubrzano krećemo ka bipolarnom svetu kojim dominiraju dve supersile: Kina i Sjedinjene Države. Ako posmatramo posthladnoratovski period unipolarne dominacije SAD-a, koji je trajao od 1991. do finansijske krize 2008, onda period od 2008. do februara ove godine, kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, možemo tretirati kao razdoblje kvazimultipolarnosti. Kina je brzo rasla, ali ekonomska veličina EU, i rast do 2008, dali su joj legitiman status jedne od velikih svetskih sila. Slično se može reći za Rusiju nakon ekonomskog oporavka od 2003. i kontinuirane vojne moći. Politički lideri od Nju Delhija do Berlina i Moskve pozdravili su multipolarnost kao novu strukturu globalnog poretka.
Trenutni energetski sukob između Rusije i Zapada znači da je period multipolarnosti završen. Iako ruski nuklearni arsenal neće nestati, zemlja će se zateći kao mlađi partner u sferi uticaja koju predvode Kinezi. U međuvremenu, relativno mali uticaj energetske krize na američku ekonomiju biće geopolitički slaba uteha za Vašington; odumiranje Evrope će na kraju degradirati moć SAD-a, koje su dugo računale na EU kao saveznika. Jeftina energija je temelj moderne ekonomije. Iako energetski sektor, u normalnim vremenima, čini samo mali deo ukupnog BDP-a većine bogatih ekonomija, on ima ogroman uticaj na inflaciju i ulazne troškove zbog svoje sveprisutnosti u potrošnji. Evropske cene električne energije i prirodnog gasa sada su skoro 10 puta više od svog istorijskog proseka iz 2010-ih. Ovogodišnje poskupljenje je prevashodno posledica rata u Ukrajini, mada ekstremne vrućine i suše svakako nisu pomogle. Do 2021, Evropa (uključujući Britaniju) je oko 40 odsto potrebnog prirodnog gasa, kao i značajan deo nafte i uglja, namirivala iz ruskog uvoza. Nekoliko meseci pre invazije na Ukrajinu, Rusija je počela da manipuliše energetskim tržištima i podiže cene prirodnog gasa, navodi Međunarodna agencija za energetiku.
Energija košta Evropu oko 2 odsto BDP-a u normalnim vremenima, ali sada je skočila na 12 odsto zbog porasta cena. Ovako visoki troškovi znače da mnoge industrije širom Evrope redukuju aktivnosti ili se potpuno gase. Proizvođači aluminijuma, đubriva, topionice metala i proizvođači stakla posebno su osetljivi na visoke cene prirodnog gasa. To znači da Evropa može očekivati duboku recesiju u narednim godinama, iako ekonomske procene variraju. Da budemo jasni: Evropa neće osiromašiti, niti će se njeni građani smrznuti ove zime. Rani pokazatelji sugerišu da kontinent uspešno smanjuje potrošnju prirodnog gasa i puni svoje rezervoare za zimu. Nemačka i Francuska su nacionalizovale glavne komunalne kompanije, uz povelik trošak, kako bi poremećaje u snabdevanju svele na minimum. Glavni rizik sa kojim se kontinent suočava je gubitak ekonomske konkurentnosti zbog usporenog rasta. Dostupnost jeftinog gasa zavisila je od ruske pouzdanosti, a to je zauvek nestalo. Industrija će se postepeno prilagođavati, ali ta tranzicija će potrajati, što može dovesti do bolnih ekonomskih dislokacija.
Ove ekonomske nevolje nemaju toliko veze sa tranzicijom ka čistoj energiji ili hitnom reakcijom EU na tržišne poremećaje izazvane ratom u Ukrajini. Problem je u ranijim odlukama Evrope da razvije zavisnost od ruskih fosilnih goriva, posebno prirodnog gasa. Iako bi obnovljivi izvori energije poput sunca i vetra mogli pre ili kasnije da zamene fosilna goriva u proizvodnji jeftine električne energije, oni ne mogu lako da zamene prirodni gas za industrijsku upotrebu, posebno zato što je uvozni tečni prirodni gas (LNG), često reklamirana alternativa gasovodima, znatno skuplji. Pokušaji nekih političara da okrive zelenu tranziciju za aktuelnu ekonomsku oluju su stoga neosnovani. Loše vesti za Evropu naslanjaju se na već postojeći trend: od 2008, udeo EU u globalnoj ekonomiji je primetno opao. Iako su se SAD relativno brzo oporavile od Velike recesije, evropske ekonomije su se dosta pomučile. Nekima su bile potrebne godine samo da se vrate na pretkrizne pozicije. U međuvremenu, azijske ekonomije su nastavile da rastu po zapanjujućim stopama, predvođene ogromnom kineskom privredom.
Između 2009. i 2020, godišnja stopa rasta BDP-a Evropke unije u proseku je iznosila samo 0,48 odsto, prema podacima Svetske banke. Stopa rasta u SAD bila je skoro tri puta veća, u proseku 1,38 odsto godišnje. A Kina je rasla neverovatnom brzinom od 7,36 odsto godišnje u istom periodu. Iako je udeo EU u globalnom BDP-u bio veći od udela i SAD-a i Kine 2009, sada je najniži. Pre samo petnaestak godina, EU je činila čak 20 odsto globalnog BDP-a. Sada se očekuje polovina tog iznosa do 2030-ih ako se ekonomija EU smanji za 3 odsto 2023-24, a zatim nastavi mlitavu stopu rasta od 0,5 odsto godišnje, dok ostatak sveta bude rastao za 3 odsto. Ako zima 2023. bude hladna i nadolazeća recesija se pokaže ozbiljnom, evropski udeo u globalnom BDP-u mogao bi padati još brže. Što je još gore, Evropa znatno zaostaje za drugim silama u pogledu vojne moći. Evropske zemlje su decenijama štedele na vojnoj potrošnji i ne mogu lako da nadoknade ovaj manjak investicija. Evropska vojna potrošnja u ovom trenutku bi napravila oportunitetni trošak drugim delovima privrede, time dodatno usporavajući rast i prisiljavajući na bolne odluke o smanjenju socijalnih davanja. Pozicija Rusije je verovatno teža od evropske. Istina, zemlja još uvek ostvaruje ogromne prihode od izvoza nafte i gasa, uglavnom u Aziju. Dugoročno, međutim, ruski naftni i gasni sektor će verovatno opadati, čak i nakon što se rat u Ukrajini završi. Ostatak ruske ekonomije se bori, a zapadne sankcije će energetskom sektoru zemlje uskratiti tehničku ekspertizu i investicione finansije koje su mu očajnički potrebne.
Sada kada je Evropa izgubila veru u Rusiju kao dobavljača energije, jedina održiva strategija Rusije je da svoju energiju prodaje azijskim kupcima. Srećom, Azija ima mnogo rastućih ekonomija. Na nesreću Rusije, skoro cela njena mreža gasovoda i energetske infrastrukture izgrađena za izvoz u Evropu i ne može se lako okrenuti ka istoku. Moskvi će biti potrebne godine i milijarde dolara da preorijentiše svoj izvoz energije, i to verovatno pod finansijskim uslovima Pekinga. Zavisnost energetskog sektora od Kine verovatno će usloviti širu geopolitiku, tj. partnerstvo u kojem će Rusija imati sporednu ulogu. Priznanje ruskog predsednika Vladimira Putina od 15. septembra da je njegov kineski kolega Si Đinpin izrazio „zabrinutost“ zbog rata u Ukrajini nagoveštava neravnotežu moći koja već postoji između Pekinga i Moskve. Evropska energetska kriza verovatno neće ostati u okvirima kontinenta. Već sada potražnja za fosilnim gorivima diže cene širom sveta, posebno u Aziji, pošto Evropljani nadmašuju druge kupce goriva iz neruskih izvora. Posledice će biti posebno teške za uvoznike energije u Africi, jugoistočnoj Aziji i Latinskoj Americi. Nestašice hrane i visoke cene onoga što je dostupno mogli bi da predstavljaju još veći problem u ovim regionima od energije. Rat u Ukrajini poremetio je žetvu i transportne rute ogromne količine pšenice i drugih žitarica. Glavni uvoznici hrane, poput Egipta, imaju razloga da budu nervozni zbog političkih nemira koji često prate rastuće cene hrane.
Suština geopolitike je da se krećemo ka svetu u kome su Kina i Sjedinjene Države dve najveće svetske sile. Povlačenje Evrope iz spoljnih poslova naškodiće interesima SAD-a. Evropa je uglavnom demokratska, kapitalistička, posvećena ljudskim pravima i međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima. EU je takođe predvodila svet u donošenju propisa o bezbednosti, privatnosti podataka i životnoj sredini, primoravajući multinacionalne korporacije da usklade svoje poslovanje sa evropskim standardima. Marginalizacija Rusije možda deluje povoljnije po američke interese, ali uz rizik da će Putin (ili njegov naslednik) reagovati na gubitak statusa i prestiža zemlje na destruktivne, možda i katastrofalne načine. Dok se Evropa bori da stabilizuje svoju ekonomiju, SAD bi trebalo da je podrže kad god je to moguće, uključujući izvoz nekih svojih energetskih resursa, kao što je LNG. Ovo je možda lakše reći nego učiniti; Amerikanci se još nisu u potpunosti suočili sa rastućim troškovima energije. Cene prirodnog gasa u Sjedinjenim Državama su se ove godine utrostručile i mogle bi još da porastu dok američke kompanije pokušavaju da pristupe unosnim tržištima LNG-a u Evropi i Aziji. Ako cene energije budu dalje rasle, američki političari će biti pod pritiskom da ograniče izvoz kako bi sačuvali dostupnost energije u Severnoj Americi.
Suočeni sa slabljenjem Evrope, američki lideri će morati da stvore širi krug ekonomskih saveznika u međunarodnim organizacijama poput UN-a, Svetske trgovinske organizacije i MMF-a. To bi podrazumevalo više udvaranja silama poput Indije, Brazila i Indonezije. Čini se pak da Evropu ništa ne može zameniti. SAD su decenijama imale koristi od zajedničkih ekonomskih interesa i razumevanja sa kontinentom. U meri u kojoj ekonomska snaga Evrope bude opadala, Sjedinjene Države će se suočiti sa snažnijim otporom međunarodnom poretku koji u velikoj meri favorizuje demokratiju.
(ForeignPolicy-ZTP)
