U hot-dogu nema psa, koala nije medved, a toaletne osveživače da ne pominjemo. Može li se slično reći za evropski „Pakt stabilnosti i rasta“? Sporazum kojim se ograničava visina duga nacionalnih vlada nije postigao nijedan od svojih bazičnih ciljeva; Evropa je pretrpela produženu valutnu krizu i decenije ekonomske tromosti. Stoga je malo ko žalio zbog suspenzije pakta 2020. dok se Evropa teturala kroz pandemiju, a sada upinje da kompenzuje visoke cene energenata. Nemačka sada zagovara povratak merama štednje, ali je labaviji aranžmam mnogo izvesniji. To što će mnogi prkositi jastrebovima u Berlinu pokazuje koliko je nemački uticaj oslabio.
Nijedna raselina nije toliko duboka kao ona koja deli štedljive severnjake od njihovih navodno rasipnih južnih suseda. Pakt je bio pokušaj da se ovaj jaz premosti. Osmišljen u vreme uvođenja evra 1999, limitirao je godišnje budžetske deficite na 3% i ukupni dug na 60% BDP-a. Italija i Grčka su trebale da dele valutu sa Nemačkom i Holandijom, ali samo ako bi delile i njihov trezveni pristup javnim finansijama. Ali nikada nije bilo tako. Pakt je ubrzo raskinut, čak i od strane Nemačke, u prvih nekoliko godina. Mnoge zemlje su se zadužile preko 100% BDP-a, dok se globalna finansijska kriza razbuktavala. Do 2010-ih, mehanizmi spasavanja koje je pakt trebalo da izbegne, postali su neizbežni.
Uprkos neuspehu, Pakt je i dalje značajan. Podstakao je vlade da potrošnju donekle usklade sa prihodima, makar u povoljnim periodima. Njegovi osnovni principi su definisali odgovor na krizu evrozone od 2009. pa nadalje, iako južnjaci i dalje smatraju da im je time bilo nametnuto besmisleno fiskalno kočenje njihovog oporavka. Ako je to bila greška, nije se ponovila pre dve godine; kada je pandemija krenula, sve strane su se složile da stara pravila ne važe. Evropska komisija će tokom oktobra izneti svoje ideje za osveženu verziju Pakta, koji će se vratiti na snagu do 2024. Brisel se uveliko sprema za reprizu poznatih sporova između zemalja sa mediteranskih obala i onih sa hladnijim plažama. Čini se da početne rasprave između ministara finansija pokazuju da skoro svi žele da odbace stari pristup. Nemačka je praktično ostala sama u zalaganju za povratak na raniju praksu. Ima još prostora za cenjkanje, ali kako stvari stoje, malo je verovatno da će izgurati svoje.
Ključna reč u novom predlogu komisije je „fleksibilnost“ u primeni Pakta. Pravilo od 3% deficita i 60% duga će ostati; te brojke su sadržane u poveljama EU i njihovo podešavanje je u suštini nemoguće. Sada je cilj da se sprovode na ‘nežniji’ način. Evrobirokrate više neće zvocati zemljama sa „prekomernim deficitima“. Umesto toga, nacionalna ministarstva finansija će predložiti nove načine za sravnjivanje svojih knjiga na duži period. Sprovođenje reformi koje se u Briselu smatraju poželjnim, recimo, trošenje na obnovljive izvore energije ili pomeranje starosne granice za odlazak u penziju, dozvoliće zemljama da ignorišu ta dosadna budžetska ograničenja. Ovo je muzika za uši južnih Evropljana; većina veruje da će „fleksibilnost“ značiti mekše stavove evrobirokrata. Francuskoj se takođe dopada ovaj pristup, što bi se i moglo očekivati od zemlje koja već 48 godina nema balansiran budžet. Ali Nemačka je u prošlosti bila u stanju da ospori kurs ka potencijalnoj rasipnosti. Kako se sada našla u tako usamljenoj poziciji?
Ipak, stav nemačke vlade nije sasvim jasan. Kristijan Lindner, nemački ministar finansija, izneo je oštre stavove o potrebi fiskalne discipline, i kod kuće i u Evropi. Ali njegova partija je treća po veličini u vladajućoj koaliciji, gde se Zeleni zalažu za veću potrošnju radi dekarbonizacije privrede. Kancelar Olaf Šolc ima druge prioritete; namenio je 100 milijardi evra oružanim snagama, reagujući na rat u Ukrajini. Ali ovaj izdatak neće biti prikazan u državnom bilansu, što je Berlin nekada osuđivao kada su drugi bili u pitanju. Kada Nemci vrdaju, drugi se osećaju manje obaveznim da stežu vlastiti kaiš. Nemačkoj takođe manjkaju saveznici ovih dana. Mnogi tipični štedljivci sa severa Evrope pitaju se da li su stroga budžetska pravila sukladna ambicioznim planovima za defosilizaciju industrije. Malo ko želi da razgovara o spornim budžetskim merama kada je jedinstvo unije u pitanju. Mnogi istočni Evropljani imaju mali dug, ali žele mnogo više da izdvoje za odbranu, u najmanju ruku da bi zamenili opremu koju su poslali Ukrajini. Oni krive Nemačku što je godinama podilazila Rusiji i navukla se na jeftin gas, i traže da sada više da pomaže Ukrajini. Malo ko je raspoložen za lekcije iz Berlina.
Nemačko insistiranje na budžetskoj ispravnosti i dalje nosi veliku težinu. Većina entuzijasta smatra da bi reforma budžetskih pravila morala da uključi centralni fiskalni organ, u skladu sa privremenim fondom od 750 milijardi evra koji je aktiviran tokom pandemije. To nije u planu, zahvaljujući nemačkom i holandskom opiranju. Čak i bez prigovora iz Brisela, mnoge zemlje sa klimavim javnim finansijama sprovode reforme. Emanuel Makron zagovara podizanje starosne granice za penzionisanje Francuza. Đorđa Meloni, dolazeća italijanska premijerka, iznela je uveravajuće stavove na temu javnih finansija.
A ako komisija ne nametne balasniranje budžeta, drugi faktori bi mogli. Tržišta su sposobna da se brzo okrenu protiv vlada koje smatraju rasipničkim, kao što se Britanija uverila prošle nedelje. Na kontinentu, ponuđači obveznica su pod lupom Evropske centralne banke koja otkupljuje obveznice Italije i drugih zemalja, obećavši da će učiniti i više ako bude potrebno. Šefica ECB-a Kristin Lagard upozorila je ministre finansija da bi labave javne finansije mogle da podstaknu inflaciju, primoravajući banku da hitno diže kamatne stope. Malo ko će posumnjati u njenu ozbiljnost. Ako Nemačka više ne može da bude dežurni finansijski policajac u Evropi, makar je neko drugi spreman da preuzme palicu.
(TheEconomist-ZTP, foto: Ralph Peters/Imago)
