U martu se Ilon Mask, treći najbogatiji čovek na svetu, preko video poziva priključio konferenciji u Pekingu. Automobili koje Tesla prodaje u Kini, insistirao je Mask, ne dele podatke sa američkim službama bezbednosti. Bila je to reakcija na vest da su kineske oružane snage zabranile korišćenje Tesli u svojim objektima. Mesec dana kasnije firma se obratila kineskim društvenim mrežama kako bi uverila kupce da brojne kamere u njihovim vozilima „nisu aktivne izvan Severne Amerike“, i zato ne mogu da se koriste za prismotru.
Bezbednosni rizici definišu trgovinu tehnikom između Amerike i Kine. Najveće strepnje izazivaju kineski giganti poput TikTok-a i Huawei-a, te njihova navoda infiltracija u američko društvo. Ali i Kina ima svojih briga. Nakon što je Edvard Snouden razotkrio američki sistem nadzora 2013. godine, kineska vlada je započela kampanju zamene kompletne zapadne tehnologije u državnim kancelarijama, kako ne bi bila korišćena za špijuniranje. Frka oko Teslinih automobila pokazuje koliko su bezbednosne strepnje porasle u periodu nakon Snoudenovih otkrića. Budući da konektivnost postaje sastavni deo tehničkih proizvoda, raste i paranoja oko njihove potencijalne zloupotrebe.
Međutim, kineske sumnje sadrže i dozu ironije. Demontaža zapadnih uređaja neće zaštititi Kinu od njenih protivnika, jer sama kineska vlada insistira na slabljenju sigurnosti tih mreža i uređaja radi sopstvene koristi. Iako je Amerika sklona panici zbog kineske intruzije, zapravo je digitalna bezbednost u Kini znatno neizvesnija.
To je zbog insistiranja na nadzoru i kontroli informacija koje prolaze kroz kineske digitalne mreže. Na primer, sve poruke poslate preko WeChat-a moraju da prođu kroz centralne servere kao običan nešifrovan tekst, tako da kompanija može da ih filtrira i cenzuriše u skladu sa zahtevima vlade. To ove servere čini lakom metom za strane agente koji žele da špijuniraju kineske građane i njihovih gotovo milijardu naloga na WeChat-u.
Vlasnik aplikacije, korporacija Tencent, morala je da instalira složene digitalno-bezbednosne sisteme koji joj omogućavaju da nadzire poruke svojih korisnika, dok istovremeno odvraća strane hakere. To je težak zadatak. „Iz pozicije zapadnih obaveštajnih službi, ti serveri su strateška meta,“ kaže Metju Grin, stručnjak za kriptografiju sa Univerziteta Džons Hopkins.
Niska bezbednost je pravilo, a ne izuzetak, u kineskim digitalnim uslugama. Država traži olakšan pristup e-pošti i društvenim medijima, kao i industrijskim mrežama koje se koriste za upravljanje fabrikama i kancelarijama. Vlada je u avgustu zabranila najnoviju verziju protokola koji se koristi za šifrovanje mrežnog saobraćaja, poznatog kao TLS, jer otežava nadziranje korisnika.
Vlada za sebe ima drugačije bezbednosne standarde, ali oni su tajni. Uobičajena su nagađanja o uređajima i sistemima koje visoki funkcioneri Partije koriste za internu komunikaciju. Supruga predsednika Si Đinpina, Peng Lijuan, fotografisana je 2013. dok je koristila iPhone, jedan od retkih uređaja u Kini koji nudi dozu bezbednosti kroz svoj iMessage program. To je bila vest koja je obišla svet. Godinu dana kasnije, gospođa Peng je viđena kako koristi kineski telefon.
Korisnici interneta u Kini već dugo se žale na niske standarde zaštite podataka. Onlajn kriminal i curenje baza podataka česta su pojava. Prošle godine, neko je ukrao račune svih 538 miliona korisnika Sina Weibo-a i pokušao da ih proda na dark vebu. Vlada je kompanijama ponudila programe za poboljšanje zaštite podataka o kupcima, iako istovremeno srozava bezbednost svih sistema. Sve dok vlada zahteva pristup ličnim podacima građana, te informacije nikada neće biti solidno zaštićene.
Iako američka vlada ne obznanjuje svoje sajber operacije, curenje podataka pokazuje njihov obim. Dokumenti koje je Snouden dostavio novinarima pokazuju da je NSA provalila u mreže Huawei-a još 2007. godine, tražeći dokaze da ih kineska vlada koristi za špijuniranje (da li ih je pronašla, ostaje nepoznato). Nema sumnje da obaveštajne službe Amerike i drugih zemalja koriste slabosti kineskih mreža.
Kina sve više rizikuje jer raste vrednost podataka koji prolaze kroz njene slabo obezbeđene mreže. Planira se širenje digitalne ekonomije, automatizacija fabrika i stvaranje pametne saobraćajne infrastrukture. Kao i kod WeChat-a, ako vlada želi da nadzire ove sisteme, izgradiće ih tako da budu manje zaštićeni i utoliko podložniji stranom faktoru koji na Zapadu nema sličnih ograničenja.
„Kineska vlada je svesna ovih rizika,“ kaže Met Pero, stručnjak za tehnološke politike sa Univerziteta Djuk u Severnoj Karolini. „Oni su spremni da to podnesu, što pokazuje da su spremni da tolerišu značajne razmere stranog nadzora nad svojim građanima.“
(TheEconomist-ZTP)
