Žena podiže ruke kao da pokazuje kandže, malo se nasmeje, iskezi zube i pravi se da reži. Zastala je da se fotografiše pored čopora crnih pasa visokih tri metra koje je napravio Ron Mek, australijski umetnik čije su skulpture izložene u pariskoj galeriji Fondacije Kartije do 5. novembra. Uzbuđeni šapat čuje se u jednoj drugoj galeriji dok posetioci fotografišu pet metara dugačku skulpturu bebe koja leži na zemlji, sa grimasom novorođenčeta.
Više od 25 godina, Mek, koji je nekada radio kao lutkar za Džima Hensona u Ulici Sezam, pravi uznemirujuće detaljne figure od silikona, fiberglasa i smole. One su istovremeno životne i beživotne. Poigravajući se elementima grotesknog i začudnog, autor balansira između nežnosti i užasa, često menjajući dimenzije stvari kako bi uznemirio gledaoce i zadržao njihovu pažnju. Publika ne zazire od takvog sadržaja. Kada je Fondacija Kartije poslednji put prikazala Mekove radove 2013. godine, bila je to najpopularnija izložba u istoriji galerije, privukavši 300.000 posetilaca. „Hiperrealna“ umetnička dela su toliko tehnički precizna da podsećaju na fotografije; golim okom se ne primećuju potezi četkice, grudvice boje ili šavovi najlona. Stil je postao globalan, pomažući galerijama da prevaziđu pad posećenosti uzrokovan pandemijom. Izložba pod nazivom Sembra Vivo! (Izgleda živo!), sa 43 instalacije, može se pogledati do 8. oktobra u Palati Bonaparte u Rimu, nakon turneje po 13 gradova od Bilbaa do Tajpeja. U Njujorku, skulpture Kerol Fojerman obučene u kupaće kostime nadvijaju se nad Park Avenijom.
Ranije ove godine modne kuće su nanjušile trend, posebno Luj Viton koji je ostvario saradnju sa Jajoi Kusamom, najskupljom živom umetnicom. Izlozi prodavnica u Londonu, Njujorku, Parizu i Tokiju prikazivali su klonove 94-godišnje Kusame i njene šarene tačke, fascinirajući prolaznike koji su pokušavali da procene da li su roboti stvarne osobe. Hiperrealizam ima korene u raskošnim detaljima holandskih slikara iz 1600-ih, ali je dobio na zamahu tek 1960-ih u radovima umetnika kao što su Čak Klous, Dvejn Henson i, nešto kasnije, Fojerman. Politički pokreti i tehnološke promene u Americi inspirisale su hiperrealiste (pored pop-artista) da se fokusiraju na svakodnevicu. „Nisam mogla da nađem slobodnu galeriju,“ kaže Fojerman povodom svojih početaka u Njujorku, kada su apstrakcija i minimalizam dominirali umetničkom scenom. Ali sada je skok interesovanja toliko upadljiv, kaže umetnica, da ponekad strepi da će potražnja nadmašiti ponudu; (potrebne su joj najmanje dve godine da napravi jednu skulpturu).
Popularnost ima i svoje zamke. Kad god Muzej moderne umetnosti u San Francisku (SFMOMA) izloži skulpture Dvejna Hensona Čovek sa merdevinama i Policajac, kustosi moraju da brinu o bezbednosti, kaže Sara Roberts, šefica odeljenja za slikarstvo i skulpturu. Publika im prilazi vrlo blizu. Scene koje posetioci fotografišu u muzeju su među najpopularnijim objavama na društvenim mrežama. Na TikToku, gde umetnici poput Marka Grasija, CJ Hendrija i Eme Tauers-Evans objavljuju video snimke o nastajanju svojih kreacija, oznaka #hyperrealism ima milijardu pregleda (u poređenju sa #abstraction, koja ima samo 30,5 miliona). Površno gledano, ovi radovi su samo zabavne trompe l’oeil (‘optičke varke’). Ali postoji i nešto dublje u ovom fenomenu. Mekove skulpture preispituju pojmove fizikalnosti, kaže En Kreni-Frensis, profesorka na Tehnološkom univerzitetu u Sidneju. Gledaoci moraju da drže bezbednu distancu, odupru se želji za dodirom i ne budu dezorijentisani razmerama eksponata. U epohi ekranskih senzacija, izgleda da je telo i dalje važno.
Veliki deo privlačnosti hiperrealizma leži u zanatskoj veštini, budući da su slikarima i vajarima potrebne nedelje, ponekad i godine, da završe svoja dela. Ljudi koji gledaju dela hiperrealizma sigurno neće pomisliti „I ja to mogu“, kaže Maksimilijan Lece, jedan od organizatora izložbe Sembra Vivo! Hendri, na primer, provede i po 80 sati radeći na svakom crtežu. Mek je napravio ukupno 48 radova u svojoj gotovo 30-godišnjoj karijeri. („To je Vermerov tempo rada,“ primetio je jedan kritičar 2013.) U vreme kada platforme veštačke inteligencije poput Dall-E mogu u trenu da kreiraju slike na osnovu jednostavnih uputstava, takva posvećenost ostavlja snažan utisak. Hiperrealne skulpture nisu najzgodnije za prodaju privatnim kupcima, osim ako to nisu ekscentrični tipovi koji žele nešto šokantno da stave u svoje dnevne sobe, kaže Dejvid Nouls iz Arteliera, britanske konsultantske kuće. Njegovi klijenti se češće interesuju za hiperrealne slike. Ali istina je da većina insajdera iz sveta umetnosti prezire ovaj žanr, smatrajući ga sirovim, komercijalnim i nemaštovitim, više spektakularnim nego uzvišenim. Jedan kritičar je opisao radove Fojermanove kao „napadni kič“; drugi kažu da su Mekovi radovi bliži voštanim figurama iz kolekcije Madam Tiso. U očima pravih kolekcionara, njihova dela su pandan ukrasnim tortama na Instagramu – zabavna za fotografisanje i objave na mreži, ali sa malim šansama da će postati vanvremenska.
Hiperrealizam pak može dovući ljude u muzeje i galerije koje bi inače smatrali nepristupačnim, kaže g-đa Roberts iz SFMOMA-e. Budući sa smo zakoračili u epohu AI-a, neki smatraju da ovakva dela imaju svežinu i relevantnost. Ljudi su jako loši u razlikovanju stvarnih osoba od dipfejkova. U junu su naučnici sa Univerzitetskog koledža u Londonu sproveli istraživanje o sposobnosti razlikovanja ljudskih i kompjuterski generisanih lica; ispitanici su bili uvereni u svoje sposobnosti, ali je svaki uspeh uglavnom bio rezultat slučajnosti. U slučaju hiperrealne umetnosti, makar nakon početnog šoka, ljudi će napustiti galeriju znajući da je ono što su videli stvarno.
(TheEconomist-ZTP, Foto: Le Soir)
