Ruska invazija na Ukrajinu izazvala je niz geopolitičkih prestrojavanja, od Kine preko Turske do Indije. Za mnoge će se verovatno pokazati da su prolaznog karaktera. Ali ono što bi se moglo pokazati trajnim jeste novi evropski poredak koji se sada aktivno razmatra. Nekih 2.000km od prve linije fronta, u Briselu, rat na kontinentu naterao je Evropsku uniju da ozbiljno razmisli o uvođenju novih zemalja u klub po prvi put nakon više od decenije, te da prilagodi uniju onome što će verovatno biti njeno poslednje veliko proširenje.
6. oktobra, 27 nacionalnih lidera EU sastaće se u španskom gradu Granadi kako bi odredili put ka ovom proširenju i razmislili o tome kako bi preoblikovana unija funkcionisala. Put ka EU članstvu za devet novih zemalja, uključujući Srbiju, Albaniju i četiri druge na zapadnom Balkanu, kao i Ukrajinu, Moldaviju i verovatno Gruziju, biće mukotrpan. Pridruživanje potencijalno najvećem svetskom ekonomskom bloku, u rangu sa Amerikom, zahtevaće duboke reforme kakve su aktuelni kandidati do sada izbegavali, ili one koje ruski osvajači na razne načine otežavaju. Iz perspektive EU, transformacija iz kluba od 27 članica u mogućih 36 biće izvodljiva samo ako se revidiraju njeni unutrašnji mehanizmi. To će uključivati promenu odnosa snaga između centralnih institucija unije i njenih nacionalnih prestonica, čineći klub manje podložnim ucenama pojedinih zemalja. Takva unutrašnja reorganizacija obično izaziva svađe na celonoćnim samitima po kojima je unija poznata.
Niko ne očekuje da će proces biti brz; 2030. godina kao ciljani datum i za kandidate i za pripreme unutar EU je prilično ambiciozan. Ali činjenica da je uvođenje većeg broja zemalja u blok uopšte na dnevnom redu je uzbudljiva, imajući u vidu koliko je entuzijazam oko mogućih pridošlica splasnuo poslednjih godina. Proširenje je nekada bilo osnovno načelo bloka, koji je počeo sa samo šest članica, a završio sa 28 (pre nego što je Britanija izašla). Ali do 2013, kada je Hrvatska primljena, činilo se da je proces stigao do završnice; niko se od tada nije pridružio, a prethodno primljene članice, Bugarska i Rumunija, pristigle su još 2007. Nešto od toga se moglo pripisati „zamoru od proširenja” među starom evropskom gardom, naročito Francuskom, koja se plašila da je proširenje unije išlo nauštrb njene dublje integracije. Drugi su je sledili, posebno zbog ponašanja nekih novih članica, zemalja bivšeg sovjetskog bloka kojima je članstvo odobreno 2004. godine. Mađarskom i Poljskom su povremeno upravljale vlade optužene za kršenje osnovnih vrednosti unije u pogledu vladavine prava. Tokom većeg dela 2010-ih EU se bavila krizom evrozone i nije bila previše raspoložena za nove izazove. Ukrajina je sa svoje strane bila prevelika, suviše siromašna, korumpirana i previše agrarna da bi ušla u klub koji tetoši svoje farmere.
Rat u Ukrajini je promenio računicu. „Proširenje je nekada bilo vođeno nadom; sada je vođeno strahom,“ kaže diplomata iz jedne zemlje kandidata. Godinama slušajući obećanja o pristupanju, neke zemlje su se okrenule novim pokroviteljima, uključujući Rusiju, Tursku i Kinu, koje su obasule region investicijama. To je nekada bilo samo naporno za EU. Sada je to nepodnošljiva inkurzija u njeno južno i istočno dvorište. Kada pomislite na Ukrajinu, ubedljivo najvećeg aspiranta za članstvo, zvaničnici zemalja unije se pitaju da li je sused sa mnoštvom prekaljenih boraca koji su ostali van bloka možda recept za buduće sukobe. EU je ionako opterećena očekivanjima za rekonstrukciju ratom razorene zemlje. Troškovi uvođenja Ukrajine i drugih u klub biće veliki, jer su oni i dalje siromašni, korumpirani i agrarni u različitom stepenu. Ipak, postoji jak argument koji kaže da bi bilo još skuplje držati ih podalje.
Nigde se ova nova realnost nije tako jasno iskazala kao u Francuskoj. Činilo se da je Emanuel Makron još u maju 2022. otpisao mogućnost prijema Ukrajine, rekavši da će za to biti potrebno „nekoliko decenija“; prethodno je sabotirao mehanizme integracije Balkana. Danas je Francuska pak najveći zagovornik proširenja. Ostale članice su uvek bile više zagrejane za ovaj proces; sporazum vladajuće koalicije u Nemačkoj, potpisan 2021, obavezao se na integraciju Zapadnog Balkana. Centralna Evropa takođe želi da se Ukrajina i drugi pridruže – iz bezbednosnih razloga. Takav konsenzus je moguće postići koliko i po bilo kom drugom pitanju EU. Dve velike prepreke leže na putu formalnog prijema devet novih članica. Prva se odnosi na same podnosioce zahteva. Druga je spremnost unije za proširenje. Počnimo od kandidata. Ukratko, postoje dobri razlozi zašto Bosna i Hercegovina, Crna Gora i ostali već nisu pristupili EU. Nijedna od zemalja nema kvalitetno upravljanje. Sve pate od mešavine autokratije, korupcije i slabe vladavine prava. Moldavija, Gruzija i Ukrajina imaju ruske trupe na svojoj teritoriji. EU se ponosno predstavlja kao „mirovni projekat“, dok tinjaju tenzije između dve potencijalne članice, Srbije i Kosova, uključujući periodične oružane incidente. Srbija je odbila da uvede sankcije Rusiji; njen predsednik Aleksandar Vučić iskoristio je svoje nedavno obraćanje Generalnoj skupštini UN-a da udari po Zapadu zbog starih razmirica. S druge strane, pet članica EU čak ni ne priznaje Kosovo kao državu.
Bosnu i dalje razdiru etničke tenzije koje su rastavile Jugoslaviju 1990-ih. Crna Gora, nekada favorit za članstvo u EU, ima prelaznu vladu više od godinu dana. Čak i kada se učini da pro-EU lideri sprovode korisne reforme, poput Maje Sandu u Moldaviji ili Edija Rame u Albaniji, mnogi se pitaju da li će pobednik nekih narednih izbora biti dostojan da sedne u vrh Evropskog saveta. Isto važi i za Ukrajinu i svakog potencijalnog naslednika Vladimira Zelenskog. Timovi EU zvaničnika koji su posetili Kijev bili su impresionirani koliko truda zemlja ulaže da ispuni sve uslove za nastavak procesa pridruživanja. Ali ko će biti predsednik Ukrajine 2030. ili 2035. godine? Prepreke mogu delovati nepremostivo, posebno na Zapadnom Balkanu, kojem je članstvo u EU obećano kao nagrada za reforme sprovedene od 2003. Ali optimistični zagovornici proširenja, koji su sada dominantni širom unije, misle da je potrebna nova dinamika. Do sada su zemlje kandidati stekle utisak da čak i ako se reformišu, vrata kluba ostaju zatvorena. Ovo je stvorilo začarani krug cinizma: oni se pretvaraju da se reformišu, a EU se pretvara da ih želi.
Najnoviji signali iz Brisela su drugačiji. „EU je spremna. EU je ovog puta ozbiljna,“ poručuje Miroslav Lajčak, glavni čovek unije za Zapadni Balkan, ali i dodaje primedbu: „Osećam da region još uvek nije ubeđen u to.” Za sada, malo je naznaka da se nepoverenje i malodušnost koji su karakterisali odnose Balkana i EU, te njegova haotična unutrašnju politika, prevazilaze. Dve stvari se preduzimaju kako bi se prevazišao ovaj zastoj. Prvo, postoji novi konsenzus u Briselu da zemlje kandidati treba da osete blagodeti EU pre nego što steknu punopravno članstvo. Cilj je da se obezbedi momentalna nagrada za reforme, umesto obećanja velike, ali daleke šargarepe tek na kraju procesa integracije. Osim učešća u politikama unije, kao što su energetske mreže ili studentske razmene, zemlje kandidati bi dobijale gotovinu, što je oproban način za podsticanje reformi. Još su krupniji napori EU da pokaže da unija preduzima unutrašnju reorganizaciju, neophodnu za realizaciju proširenja. Ključna reč u Briselu je „kapacitet apsorpcije“, odnosno priprema da se unija od 27 čanica ne sruši pod sopstvenom težinom kada naraste na 36. Ne samo da bi proširenje promenilo oblik EU, već bi unija morala da izmeni i svoje unutrašnje mehanizme.
Diskusije su u ranoj fazi i trajaće godinama. Ali dve velike promene će morati da se dese. Prva se odnosi na budžet unije. EU obično troši samo 1,2% ukupnog BDP-a svojih članica, odnosno 1,8 biliona evra tokom svog sedmogodišnjeg finansijskog ciklusa. To nije mnogo, ali je ipak dovoljno da razvrsta pobednike i gubitnike te isprovocira još celonoćnih prepirki na samitima. Zajednička poljoprivredna politika zahvata oko trećine budžeta unije, kao i sredstva za „koheziju“ i regionalnu pomoć siromašnijim zemljama i regionima. Prema sadašnjim pravilima, ova sredstva bi usisale pridošlice, posebno Ukrajina i njene ogromne farme. Ishod bi bio kritičan: 18 članica unije trenutno prima više novca nego što ulaže, uključujući kompletnu Centralnu Evropu. Ukoliko se postojeće politike ne revidiraju, vrlo je moguće da bi sve aktuelne članice postale neto davaoci doprinosa. Minimalne promene u subvencijama za poljoprivredu obično su dovoljne da gnevni farmeri isteraju svoje traktore na ulice Brisela i raznose stajnjak. Radikalniji remont bi mogao biti politički neugodan u nekolicini zemalja. Poljska, nekada najverniji saveznik Ukrajine u EU, nedavno je blokirala uvoz žitarica svog borbenog suseda, zaoštravajući odnose sa vladom u Kijevu.
Drugi veliki izazov je prilagođavanje osnovnih pravila EU o načinu donošenja odluka. Upravo ovo pitanje izaziva najdublje podele. Neka pitanja su laka za rešavanje: u ovom trenutku, Evropska komisija, izvršni organ unije u Briselu, sastoji se od po jednog imenovanog člana iz svake zemlje. U zajednici od 36, neke (manje) zemlje bi možda morale da se odreknu prava na komesara. Spornija, ali neophodna promena bila bi da se više odluka izglasava kvalifikovanom većinom, pri čemu velike zemlje nose i veću političku težinu. Trenutno se najvažnije strategije, uključujući spoljnu politiku, ekonomske sankcije, policiranje i oporezivanje, moraju jednoglasno dogovoriti između svih 27 država članica. Francuska i Nemačka žele da više odluka bude nepodložno vetu samo jedne ili dve neposlušne zemlje. Ali mnoge male zemlje smatraju da takvi potezi čuvaju njihov suverenitet. A veliki deo Srednje Evrope već se opire odlukama donetim u Parizu i Berlinu. Otuda mnogo premišljanja. Grupa analitičara koju su angažovale vlade Francuske i Nemačke predložila je „višeslojnu“ strukturu unije, sa više projekata (poput evra) koje bi usvojile samo neke zemlje članice. Drugi žele da olakšaju kažnjavanje vlada koje krše demokratske norme, kao što je Mađarska danas, suspendovanjem njihovog prava glasa o pitanjima EU.
Retko koji od danas iznetih predloga će ostati aktuelan. Mnoge zemlje članice, uključujući Poljsku, sumnjaju da se cela debata oko reformisanja unije kuva da bi se otežalo, a ne olakšalo, uvođenje novih članica. Ovi strahovi su naglašeni kada oni koji očekuju mnogo promena kažu da proces mora uključivati reformu Povelje EU, glomaznu proceduru poslednji put preduzetu 2000-ih. Kada će i kako doći do proširenja je pitanje koje će godinama dominirati evropskim političkim diskursom. Konačno odredište ostaje maglovito. Ali činjenica da se perspektiva širenja unije konačno shvata ozbiljno pokazuje koliko je rat u Ukrajini odjeknuo daleko izvan linija fronta.
(TheEconomist-ZTP, foto: symbiot/Shutterstock)
