Kako je evropski parlament aminovao regionalne autokrate

Krajem prošle godine Donald Tusk, predsednik Evropske narodne partije (EPP), koalicije desnog centra u Evropskom parlamentu, tvitovao je kritike na račun Fidesa, stranke mađarskog premijera Viktora Orbana. Nakon što je Tamaš Dojč, istaknuti Fidesov političar, uporedio lidera EPP-a Manfreda Vebera sa Gestapom, činilo se da će Fides ponovo biti proteran iz najveće političke porodice u uniji.

Pokušaj proterivanja Orbanove stranke traje govoto čitavu deceniju, ali Fides ostaje član EPP-a. Istina, od 2019. je „suspendovan“, tako što mu je zabranjeno učešće u kolektivnim odlukama EPP-a. Ipak, članovi Fidesa i dalje imaju pravo da u ime EPP-a govore na plenarnim zasedanjima, te obavljaju zadatke u odborima i drugim formalnim telima koja pripadaju grupi.

Kako stvari stoje, verovatnije je da će Fides sam istupiti iz EPP-a u pogodnom trenutku, kao što je i sam Orban nagovestio. EPP-ov problem sa Fidesom deo je šireg spora između EU i država članica sa urušenom demokratijom, posebno Mađarskom. Prošla je gotovo decenija otkako je Orban, kao novi premijer, prepravio mađarski ustav i izborni zakon, te onesposobio Ustavni sud zemlje.

Fides je 2017. doneo novi zakon kako bi „počistio“ nevladine organizacije finansirane od strane američkog milijardera mađarskog porekla Džordža Soroša, označavajući ih kao „strane agente“. Tokom 2019., ugledni srednjoevropski univerzitet, koji je Soroš osnovao nakon pada komunizma, preselio se iz Budimpešte u Beč, nakon što je posebnim zakonom onemogućeno njegovo legalno delovanje u Mađarskoj. U novembru prošle godine, tokom vanrednog stanja proglašenog zbog pandemije koronavirusa, vlada je progurala zakon koji suštinski sprečava male opozicione stranke da prijave nacionalne liste kandidata na parlamentarnim izborima.

Za to vreme, reakcije EPP-a nisu išle dalje od izražavanja zabrinutosti i povremenog gunđanja. Njegovo ponašanje ilustruje šupljinu transnacionalnih političkih grupacija i neželjene posledice izgradnje panevropske demokratije. Stvorena na počecima evropskog projekta, radi podsticanja saradnje između ideološki sličnih partija iz različitih zemalja, stranačka infrastruktura Evropskog parlamenta trebalo je da pokrene doba istinske demokratije, u kojoj bi panevropske političke institucije preuzimale sve značajniju ulogu.

Međutim, to se nije dogodilo. Tokom nedavnih političkih, socijalnih i ekonomskih kriza, evropska politika je ostala pretežno nacionalna. Transnacionalne partije unije, EPP, Socijalisti i demokrate (S&D), liberalna Evropska obnova i druge, svojim članovima pružaju obuku, mogućnosti umrežavanja i druge resurse, koje uglavnom finansiraju evropski poreski obveznici. Međutim, briselski partijski sekretari ne propisuju uslove nacionalnih izbornih programa, niti proveravaju nacionalne kandidate koji ih zastupaju. Utisak je da nemaju puno uticaja na svoje neposlušne članove.

Prema tzv. Spitzenkandidaten sistemu, stranke predlažu kandidate za predsednika Evropske komisije pre evropskih izbora. Ranije je predsednik komisije određivan dogovorom između država članica iza zatvorenih vrata, ali je novi sistem, uveden 2014. radi veće transparentnosti, podigao značaj evropskih izbora vezivanjem njihovih rezultata za vrhovno izvršno telo unije. Posledica je da su panevropske stranke još više opterećene svojom brojnošću, na štetu svih drugih principa.

Viktor Orban, parlament EU (foto: MTI/Hungary Today)

Orbanov Fides je ubedljivo najveća briga EPP-a, ali nije jedina. Pre nego što je počeo da širi teorije zavere o predsedničkim izborima u SAD-u, slovenački premijer Janez Janša je disciplinovao javne emitere i obustavio parlamentarnu kontrolu nad državnim budžetom. Takođe, EPP godinama gleda kroz prste bizarnoj kleptokratiji bugarskog premijera Bojka Borisova.

Problem prevazilazi i sam EPP. Pre suspenzije (mada ne i proterivanja) rumunske Socijal-demokratske partije, S&D je ostao blagonaklon, iako su uzastopne rumunske vlade podrivale nezavisnost sudova i sabotirale borbu protiv korupcije. U Slovačkoj, pod nadzorom stranke Pravac-Socijaldemokratija Roberta Fica, takođe člana S&D, mladog novinara i njegovu verenicu ubili su mafijaši povezani sa vrhovima policije i pravosuđa. Češki oligarh i populistički premijer Andrej Babis ostaje član Makronove Evropske obnove, uprkos sukobu interesa i krivičnoj istrazi zbog zloupotrebe subvencija iz EU.

U principu, trebalo bi da postoji politička cena ukoliko članovi panevropskih partija naruše osnovne demokratske principe. Ali, s obzirom da evropska politika ostaje izrazito nacionalna, malo glasača je uopšte i svesno postojanja političkih partija na nivou EU. Još manje njih je spremno da kazni svoje nacionalne političare zbog udruživanja sa autokratama iz drugih zemalja EU.

Ipak, sve dok glavne panevropske partije u svoje redove primaju nedemokratske nacionalne lidere, one će im time pružati međunarodni ugled. To inače korumpiranim, a ponekad i autoritarnim liderima daje nezasluženi legitimitet, koji oni često koriste za poklapanje kritičara na domaćem terenu. To je suprotno osnovoj svrsi panevropskih partija. Prihvatajući mlade političke stranke sa evropskog istoka, zapad je verovao da će tako ojačati standarde parlamentarne demokratije. Međutim, kao i u slučaju proširenja EU, rezultati su bili neubedljivi.

U mađarskom slučaju, neprekidno podilaženje Orbanu bilo je katastrofalno. Nedavni ustupak Angele Merkel oko budžeta EU dokazao je da stil Orbanove vladavine ne utiče na darežljivost unije. Indikativno je da je ubrzo nakon postizanja kompromisa, nemački proizvođač automobila Daimler najavio investiciju vrednu 100 miliona evra u svoj pogon u Mađarskoj, prihvatajući obilnu državnu pomoć mađarske vlade.

Posledice po kredibilitet unije su ogromne. Recimo, politički lideri zapadnog Balkana ili Ukrajine mogu izvući samo jedan zaključak: postkomunističke kleptokrate i ambiciozne autokrate biće tolerisane u panevropskim političkim grupacijama. Nažalost, nije verovatno da će se ovakav trend promeniti. Prethodni pokušaji stvaranja sveevropske demokratske kulture dali su pokriće autoritarnim političkim akterima. Bez velikog pročišćenja panevropskih partija, odbrana demokratije i vladavine prava ostaće tek na nivou retorike.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Reuters)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.