Voleli ga ili mrzeli, Erik Zemur je osveženje na francuskoj političkoj sceni. Pre nego što su krenule spekulacije o njegovoj kandidaturi, za predstojeće predsedničke izbore ređaju se uobičajena istrošena imena: Marin Le Pen, Žan-Luk Melenšon, Gzavije Bertran, Valeri Pekres i Arno Montbur. Niko od njih nema ništa novo da kaže, a čak i da ima, biračko telo je prestalo da ih sluša. Prežvakane priče.
Zemur, pak, iako tek treba da se izjasni o kandidaturi, privlači televizijsku publiku. Ponovno je bio u centru pažnje u sredu uveče, ovaj put nazvavši polnu konverziju „kriminalnom“ i uporedivši njene američke promotere sa nacističkim doktorom Jozefom Mengeleom. Voditeljka je umalo pala sa stolice. Ankete sprovedene istog dana pokazale su da Zemur prolazi u drugi krug izbora, što znači da njegova retorika odlično prolazi u narodu. Isto važi i za njegove izjave o imigraciji, bezbednosti i islamu. Moglo bi se čak reći da je Zemur glas tihe većine.
Verovatno ga zbog toga mrzi politička i medijska elita. Kada ga napadaju figure poput Martine Obri, socijalističke gradonačelnice Lila, i Olivijea Verana, ministra zdravlja, oni zapravo iskazuju prezir prema milionima svojih sunarodnika koji odbacuju njihov progresivni pogled na svet. Razmere tog prezira videli smo 2017. kada je Benjamin Grive, portparol Makronove vladajuće partije, nenamerno isprovocirao pokret Žutih prsluka rekavši da ljudi koji ‘puše i voze dizel automobile nisu Francuska 21. veka.’
Grive je izgubio posao zbog svoje retoričke nespretnosti, što je bilo pomalo nepravedno s obzirom da je, poput Zemura, samo izražavao opšteprihvaćeno mnjenje među političkom klasom. Godinama pre nego što je Hilari Klinton počinila političko samoubistvo opisujući Trampove pristalice kao „sramotne“, Bernar Tapi je učinio nešto slično dok je bio u vladi Fransoa Miterana kao ministar za urbana pitanja. Upitan za mišljenje o pristalicama Nacionalnog fronta 1992, Tapi je partiju i njenog lidera Žan-Mari Le Pena nazvao „kopiladima“. Deceniju kasnije su ti isti glasači ponizili su Tapijevu Socijalističku partiju proguravši Le Pena u drugi krug predsedničkih izbora protiv Žaka Širaka. Tapi je 2014. nazvao pristalice Nacionalnog fronta „glupima“ zbog želje da napuste EU. Tri godine kasnije, nije bilo čudo što se glasačka baza Socijalista istopila.
Tapi je preminuo prošlog vikenda, a njegova voljena Socijalistička partija možda ni sama neće potrajati na ovom svetu. To je ono što se dešava kada ignorišete, uvredite i na kraju napustite svoju tradicionalnu glasačku bazu. Isto važi i umereno desne Republikance, koji su u ovom veku odbacili svoj konzervativizam zajedno sa velikim brojem glasova srednje klase. Zemur je privukao mnoge razočarane građane kao i nekadašnje pristalice Marin Le Pen. Ipak, politički establišment nije izvukao lekcije, pa su Zemur i njegove pristalice postali novi „glupani“. Predsednik Republikanaca Kristijan Žakob izjavio je prošlog meseca da njegova stranka nema dodirnih tačaka sa Zemurom. Socijalistička gradonačelnica Pariza i kandidatkinja za predsednika Ana Hidalgo, priznala je nedavno da ju je Zemurova popularnosti „zgrozila do mučnine“.
Nakon takvih izjava, jasno je zašto je dosadašnja kampanja Hidalgove bila katastrofalna. Francuski birači nisu glupi. Oni znaju da kada Hidalgo i ostali besne na Zemura, oni zapravo besne na njihov način života, vrednosti i uverenja. Drugi komentatori, manje žestoki u svojim osudama, predviđaju da će Zemurova privlačnost nestati čim obznani svoj program. Kritika islama i migracija nema dugoročni potencijal. Šta je sa ekonomijom, stanovanjem, transportom i životnom sredinom? Na ovim pitanjima se definiše raspoloženje velikog broja Francuza. Dojadili su im lideri koji mnogo obećavaju, a malo isporučuju. Sada žele predsednika koji Francusku stavlja na prvo mesto. Ne EU ili susede, nego baš Francusku. Sve drugo će doći samo po sebi.
Ministar pravde Erik Dipon-Moreti nedavno je okrivio medije za podsticanje ‘Zemuromanije’, ali krivce bi pre morao da potraži u svojim redovima. Najveću odgovornost snosi vladajuća politička klasa. Već sam pisao o tome kako francusko biračko telo nikada nije oprostilo političkom establišmentu ignorisanje njihovog glasanja „protiv“ ustava EU 2005. Dodamo li tome ignorisanje masovne imigracije, islamskog ekstremizma, politika identiteta i nasilnih zločina, nije čudo što će narod podržati prvu osobu koja se usudi da prozbori u njegovo ime.
(Gavin Mortimer/The Spectator-ZTP, foto: France Keyser/Myop)
