Letelice sa vertikalnim poletanjem i sletanjem (eVTOL) na električni pogon, laički rečeno – leteći automobili – predstavljaju ideju čije vreme još nije došlo, ali se približava. Mnoge firme se međusobno utrkuju, nudeći rešenja od multirotorskih dronova do hibrida sa fiksnim krilima. Međutim, nijedno od njih neće nalikovati letelicima iz popularnih naučno-fantastičnih filmova. Onima koji ih budu koristili biće potrebna pilotska dozvola. Većina će se verovatno u početku koristiti kao leteći taksiji.
Jedna kompanija se pak držala svoje početne zamisli da stvori nešto što će ljudi moći lako da nabave i sami pilotiraju. Helix je vozilo sa jednim sedištem, tako da bi „leteći motocikl“ možda bio precizniji naziv. Međutim, njegov proizvođač, Pivotal, sa sedištem u Silikonskoj dolini, izradio ga je tako da bude u skladu sa američkim propisima za mikrolake avione. To znači da ga svako, sa pilotskom dozvolom ili ne, može voziti iznad područja bez visokogradnje. Od sledeće godine, svako sa 190.000 dolara u džepu moći će da naruči Helix za ličnu upotrebu, mada će isporuke početi tek od juna.
Bio je to trnovit put. Kompaniju Pivotal, poznatu kao Opener do 5. oktobra, osnovao je kanadski inženjer Markus Leng, na dan kada je Helix promovisan. Godine 2011, nakon što je razvio i prodao prvobitnu kompaniju, Leng se našao na prekretnici. Oduvek je, kaže, bio zainteresovan za letenje, a neke kalkulacije su mu govorile da bi električno dizanje letelice sa ljudskom posadom trebalo da proradi pomoću motora sa litijum-jonskim baterijama koje su tada ušle u modu. Zatim je napravio prototip i leteo njime u bašti svoje kuće u naselju Vorkvort, u Ontariju. Letelicu je nazvao BlackFly. Prototip je bio (i ostao, jer je sačuvan u muzeju kompanije) gotovo bukvalno napravljen od štapa i kanapa. Trup aviona se sastojao od karbonskih sajli koje su na najmanje jednom mestu bile pričvršćene kineskim štapićem. Propeleri su bili drveni. Uspeo je da poleti, ali samo jedanput. Taj let je pak bio prvi ikada izveden od strane čoveka u eVTOL tipu vozila.
Dvanaest godina kasnije, nakon mnogo podešavanja, kompanija smatra da ima proizvod za tržište. Usput je, osim lokacije, imena i izgleda svog proizvoda (Helix je obično beo sa crvenom štraftom), promenila i šefa. Leng je 2022. prepustio kormilo Kenu Karklinu, koji je prethodno radio za AeroVironment, fabriku vojnih dronova. Osnovna konstrukcija rebrendirane letelice se tokom godina vrlo malo promenila. Sajle koje su držale konstrukciju prototipa zamenjene su jedinstvenom karoserijom. I štapić je nestao. Ali još uvek ima dva para krila, prednji i zadnji, i osam propelera (po dva na svakom krilu), zbog čega podseća na slovo H kada se posmatra sa zemlje. I nema stajnog trapa. Umesto toga, ‘stomak’ letelice je zakrivljen tako da podseća na grbavog kita, i ljulja se nakon sletanja dok se ne stabilizuje.
Imali pilotsku dozvolu ili ne, kupci će ipak morati da prođu kakvu-takvu obuku da bi upravljali Heliksom. Pivotal insistira na tome, ponajmanje zato što bi preuranjena nesreća bila katastrofalna za posao. Upravo zato će softver letelice sprečavati pilota da uradi bilo šta što se ne uklapa u aerodinamičko-bezbednosni protokol. A ako, uprkos tome, nešto krene naopako, Helix je opremljen padobranom. Potrebno je da snažno povučete odgovarajuću ručicu kako bi ga eksplozivno punjenje izbacilo iz trupa, nakon čega se padobran otvara i bezbedno spušta letelicu na zemlju. Heliksova maksimalna brzina je impresivnih 100 km/h, ali je domet samo 30 km. Ni dopuna baterije nije tako jednostavna. Punjenje iz mreže traje 4 i po sata, mada bi poseban sistem, sličan onom koji se koristi za električne automobile, mogao to da skrati na 75 minuta.
(TheEconomist-ZTP, foto: Jack Daleo)
