Transfuzija laboratorijski uzgojenih eritrocita mogla bi da revolucioniše kliničku negu ljudi sa bolestima krvi. Prvo takvo ispitivanje, koje je u toku u Britaniji, pokazaće da li crvena krvna zrnca napravljena u laboratoriji traju duže od onih koje proizvodi ljudsko telo. Iako je ispitivanje vrlo skromno, ono predstavlja „ogromnu odskočnu dasku za proizvodnju krvi iz matičnih ćelija“, kaže ćelijski biolog sa Univerziteta u Bristolu Ešli Toje, jedna od učesnica istraživanja.
Da bi sproveo transfuziju, tim istraživača je izolovao matične ćelije iz donirane krvi i podstakao ih da naprave više eritrocita, što traje oko tri nedelje. Istraživači su ranije dokazali da mogu da transfuziraju krvna zrnca uzgojena u laboratoriji u telo njihovog donatora. Ovog puta su ubacili proizvedene ćelije u drugu kompatibilnu osobu, što je proces poznat kao alogena transfuzija. Samo dve osobe su do sada dobile eritrocite napravljene u laboratoriji i klinički tim nije primetio „neželjene efekte“, navodi se u saopštenju objavljenom prošlog meseca.
Najmanje još osam učesnika dobiće transfuzije krvi od 5 do 10 mililitara, u razmaku od najmanje četiri meseca. Jedna transfuzija će sadržati eritrocite donatora, dok će drugi dobiti ćelije uzgojene u laboratoriji od matičnih ćelija istog donatora. Nakon transfuzije u tela zdravih dobrovoljaca, tim će pratiti proizvedene ćelije dok prolaze kroz krvne sudove, sve dok se ne istroše i recikliraju. Sve krvne ćelije uzgojene u laboratoriji su sveže napravljene od doniranih matičnih ćelija, dok tipična donacija krvi sadrži mešavinu novih i mesecima starih krvnih zrnaca, tako da se istraživači nadaju da će proizvedene ćelije trajati duže. Ranije studije na životinjama podupiru takvo očekivanje.
Prosečan životni vek ljudskog eritrocita je oko 120 dana. Ako laboratorijski uzgojene ćelije nadžive donirana krvna zrnca, to će značiti da pacijentima koji zavise od transfuzija krv neće biti potrebna tako često. Ne samo da bi uzgojene ćelije mogle da smanje učestalost transfuzija krvi onima kojima je potrebna, već bi se izbegle komplikacije povezane sa ponovljenim infuzijama. Na primer, pacijentima sa poremećajima krvi poput bolesti srpastih ćelija potrebne su redovne transfuzije krvi, oslanjajući se dobrovoljne davaoce i sreću u pronalaženju odgovarajućeg spoja. Osoba sa bolešću srpastih ćelija primaće transfuziju krvi kako bi zamenila deformisana crvena krvna zrnca koja stvara njihovo telo i tako povećala nivo kiseonika.
Višestruke transfuzije mogu uzrokovati taloženje gvožđa u telu, što je komplikacija poznata kao preopterećenje gvožđem. Sa dugotrajnim crvenim krvnim zrncima, mogao bi se smanjiti rizik od nakupljanja gvožđa. Ređe transfuzije bi takođe umanjile rizik od imunskih reakcija na određene krvne grupe donatora. Kod prečestih transfuzija jedne krvne grupe telo počne da proizvodi antitela protiv te grupe. Jedno od ključnih pitanja je da li ovaj proces može proizvesti velike količine krvi potrebne za kliničku negu. „U ovom trenutku našim volonterima dajemo samo jednu do dve kašičice, dok je za normalnu transfuziju potrebna sto puta veća količinu,“ objašnjava Rebeka Kardigan, istraživačica sa Univerziteta Kembridž.
„Do rutinskog tretmana za pacijente očigledno će biti potrebno mnogo godina,“ kaže Kardigan. Iako neće zameniti potrebu za davaocima krvi, laboratorijski uzgojene ćelije mogle bi da transformišu tretiranje pacijanata sa posebnim potrebama. Proizvodnja krvi sa izuzetno retkim krvnim grupama takođe je jedna od mogućnosti.
(ScienceAlert-ZTP)
