Ako centralni bankari žele da pobede inflaciju, moraju da ohlade tržište rada. Već dve godine rast plata u razvijenom svetu podigao je korporativne troškove, nemilosrdno gurajući cene naviše. Ali kako su počeli da povećavaju kamatne stope da bi usporili privredu, kreatori politike su se nadali još ružičastijem ishodu. Želeli su da postignu „meko sletanje“, što uključuje smanjenje inflacije bez masovnog gubitka radnih mesta. Mnogo se očekuje od tako grubog oruđa kao što je monetarna politika. Uspevaju li u tome?
To pitanje će gotovo sigurno postaviti zvaničnici Federalnih rezervi kada se budu sastali 19. i 20. septembra. Za sada podaci pokazuju da su, uprkos široko rasprostranjenim očekivanjima, tržišta rada od San Franciska do Sidneja voljna da sarađuju. Centralni bankari su počeli da podižu kamatne stope u vreme rekordno visoke potražnje za radnom snagom. Prošle godine je stopa nezaposlenosti širom OECD kluba uglavnom bogatih zemalja, mereći postotak radnika koji bi želeli posao, bila nešto ispod 5%, tj. blizu istorijski najniže vrednosti. Višak potražnje za radnom snagom iskazao se u porastu broja upražnjenih radnih mesta, koji je dostigao najviši nivo u istoriji. Radnici su se cenjkali za veće plate, znajući da imaju više opcija.
Razmere zadatka koje su centralni bankari postavili pred sebe istorijski su znakoviti. Istraživanje Aleksa Domaša i Larija Samersa sa Univerziteta Harvard pokazalo je da stopa upražnjenih radnih mesta u Americi nikada nije toliko opala, a da nezaposlenost nije značajno porasla. Prošle godine je Majkl Feroli iz banke JPMorgan Chase analizirao trendove i primetio da „kad god stopa slobodnih radnih mesta malo opadne, sledi drastičan pad, a privreda zapadne u recesiju“. Da bismo procenili kretanja na tržištima rada bogatog sveta, prikupili smo podatke sa OECD-a i Indeed-a, koji pokriva 16 zemalja. U ovoj grupi, poslodavci su smanjili broj slobodnih radnih mesta u proseku za više od 20% u odnosu na njihov vrhunac, što je istorijski okomit pad. Neke zemlje, kao što je Francuska, zabeležile su relativno skromne padove od oko 10%. U drugim zemljama, kao što su Kanada, Japan i Švajcarska, slobodna radna mesta opala su za četvrtinu ili više.
Smanjenje broja radnih mesta doprinosi smanjenju rasta plata. U Americi je godišnja stopa rasta zarada pala sa 6% krajem 2022. na ispod 5% danas. Rast plata u Kanadi takođe ubrzano opada. Na drugim mestima trend je manje uočljiv, ponajmanje zbog slabijeg kvaliteta podataka. U Nemačkoj i Italiji zarade su verovatno prestale da rastu, iako i dalje postoje problemi, uključujući Britaniju, što objašnjava najave da će Banka Engleske, koja se takođe sastaje ove nedelje, ponovo podići kamatne stope. Za kreatore politike ovaj trend je pomalo problematičan ako ide uporedo sa naglim rastom nezaposlenosti. Prema uobičajenim trendovima za Ameriku o kojima su raspravljali Domaš i Samers, u normalnim vremenima očekivali biste da će pad broja slobodnih radnih mesta od preko 20% ići uporedo sa porastom nezaposlenosti od tri procentna poena u roku od godinu dana.
U realnosti, otprilike godinu dana nakon što je broj radnih mesta počeo da opada, čini se da se nešto drugo dešava. U poslednje vreme stopa nezaposlenosti u OECD-u je stabilna. Rast broja radnih mesta od 500.000 mesečno širom bogatog sveta, otprilike je jednako brz kao u drugoj polovini prošle godine. Stopa zaposlenosti ljudi od 16 do 64 godine starosti dostigla je rekordno visok nivo u otprilike polovini zemalja OECD-a. Čak i zemlje poznate po visokoj nezaposlenosti, kao što su Italija i Portugal, zaposlile su do sada nezabeležen postotak svog radno sposobnog stanovništva. Zašto tržišta rada odstupaju od istorijskih pravilnosti? Jedna teza se odnosi na „veliku otkazivanje“ tokom pandemije kovida-19. Tokom 2021, preplašeni pričama o radnicima koji su dali otkaz da bi osnovali kripto firme i pisali romane, neki poslodavci su oglašavali slobodna radna mesta kao polisu osiguranja. Danas, pošto sve manje ljudi daje otkaz, takve ponude su povučene.
Druga teza se odnosi na „gomilanje radne snage“. Tokom karantina 2020, mnoge kompanije su otpuštale radnike, da bi se potom borile da ih ponovo zaposle kada se privreda otvorila. Gazde ne žele da naprave istu grešku dvaput. Dakle, danas, čak i dok privreda usporava, a firme povlače oglase za posao, svi pokušavaju da zadrže postojeće radnike. Centralni bankari i dalje imaju pune ruke posla, pošto je inflacija u mnogim zemljama i dalje neprijatno povišena. Čak i u Americi i Kanadi, potražnja za radnom snagom je visoka u odnosu na ponudu. Širom bogatog sveta rast plata premašuje rast produktivnosti, podižući inflatorni pritisak. I dalje bi se moglo pokazati da su Domaš i Samers u pravu ako nezaposlenost skoči u narednim mesecima. Ali nakon dve godine loših podataka o inflaciji, i uzastopnih upozorenja da će njihova strategija sigurno propasti, kreatori politike ipak imaju razloga za nadu.
(TheEconomist-ZTP)
