Istorijska uloga: Uspon i širenje japanskog društva Crnog zmaja

Krajem 19. i početkom 20. stoleća, društvo Crnog zmaja bilo je duboko povezano sa japanskom istorijom. Koje je poreklo Crnih zmajeva i ko su bili glavni članovi ovog tajnog društva? Pogledajmo ključne istorijske događaje u koje su Crni zmajevi umešali svoje prste.

Japanska Meiđi obnova iz 1868. okončala je 250 godina feudalnog izolacionizma i započela ubrzanu transformaciju Japana u modernu svetsku silu. Kao i u svakom društvenom preokretu, i ovde je bilo gubitnika. U ovom slučaju, veliki gubitnici bili su aristokratski ratnici-samuraji. Iako su neki samuraji napredovali pod novim poretkom, većini su oduzete tradicionalne privilegije. Između ostalog, izgubili su pravo da ubiju svakog običnog čoveka koji bi ih uvredio. Vojska sačinjena od seljačkih regruta zamenila ih je kao čuvare nacije.

Neki ogorčeni samuraji, poput Mitsura Tojame, formirali su tajno društvo pod nazivom Kojoša kako bi pokrenuli kontrarevoluciju. Nakon propasti ustanaka, samuraji su poraženi i dodatno marginalizovani. Međutim, Tojama i njemu bliski samuraji osnovali novo društvo 1881. Nazvali su ga Genjoša (Tamni okean) i uspostavili se kao patriotsko bratstvo. Tojama više nije hteo da ruši vladu, hteo je da je kontroliše. I tako se Genjoša zavetovala na večnu odanost caru. Grupa je verovala da Japan ima božansku misiju da dominira čitavom Azijom, rušeći svakoga ko bi mu se našao na putu. Ime Tamni okean nije slučajno izabrano; odnosilo se na moreuz koji odvaja Japan od Koreje, kao najbliže uporište na azijskom kopnu.

Mitsuru Tojama je bio mozak organizacije. Svakako fanatik, ali i pragmatičar. Dogovorio je savez sa jakuza gangsterima čije su kockanje, prostitucija i krijumčarenje doneli hrpu gotovog novca. Jakuza je bio plaćen da radi stvari koje bi samuraju bile ispod ličnog dostojanstva. Tamni okean je širio uticaj i među carskim zvaničnicima koji su mu pružali zaštitu. Tojama je prezirao građansku vladu, ali je u svoje bratstvo rado primao ministre i poslanike. Takođe je prihvatao članove zaibatsu-a, nove japanske industrijske elite. Sa sve većim uticajem, Tojama je stekao nadimke Mračni car i Gospodar špijuna. Za jakuze je bio Šef šefova.

Genjoša je 1889. izvela svoj prvi politički akt: bombašku akciju protiv ministra spoljnih poslova Okumea Šigenobua; povod je bilo potpisavanje ugovora koji se Tojami nisu dopali. Šigenobu je preživeo, ali poruka poslata: Genjoša se nije smela potcenjivati. Tojama se prvo usredsredio na Koreju, koja je tada bila slabo „pustinjačko kraljevstvo“ kojim je dominirala mandžurska Kina. Genjoša je htela da promeni odnos snaga. Društvo je poslalo stotinu specijalnih agenata u Koreju sa zadatkom da pokrenu revoluciju. Kada se korejska kraljica Min usprotivila japanskim ambicijama, ubijena je.

1894, Tojama je dobio ono što je zaista hteo – rat sa Kinom. Kratkotrajni kinesko-japanski rat bio je potpuni trijumf za Tokio. Pobedi su doprineli obaveštajci Genjoše raspoređeni po čitavoj Kini. Ali, pritisak Rusije primorao je Japan da preda teško stečeno uporište u Mandžuriji, velikoj kineskoj provinciji koja se graniči sa Korejom. Rusi su brzo zauzeli region i počeli da grade železnicu. Time je pripremljena pozornica za novi rat.

Tojamina nagomilana moć učinila ga je politički ambicioznim. Odlučio je da transformiše Genjošu u veliku političku organizaciju. Već 1901. zadužio je vernog sledbenika Rjohei Učidu da formira novu tajnu organizaciju pod imenom Kokurjukai (Društvo Crnog zmaja). U osnovi, društvo je trebalo da preuzme tajne operacije poput ubistava i saradnje sa jakuzama. Učida je posebno cenio gangstere koji su držali javne kuće. Ne samo da su ostvarivali prihod, već su ucenjivali, dilovali opijum i pribavljali vredne obaveštajne podatke. Reka Crnog zmaja, takođe poznata i kao Amur, razdvaja Mandžuriju od ruskog Sibira. Crni zmajevi su verovali da im je sudbina dodelila kontrolu nad pomenutom rekom, a možda i šire.

Rusko-japanski rat je izbio 1904, i vodio se na teritoriji Mandžurije. Špijuni i diverzanti Crnog zmaja imali su aktivnu ulogu. Japanski obaveštajni oficir u Švedskoj, puk. Motojiro Akaši, delio je novac ruskim revolucionarima i disidentima, u pokušaju da oslabi Rusiju. Tako je pukovnik potpomogao propalu rusku revoluciju iz 1905. Akaši nije bio Crni zmaj, ali je imao logističku podršku društva u Evropi i Rusiji.

Bilo je nemoguće razlikovati aktivnosti Crnih zmajeva od akcija zvanične vojnoobaveštajne službe. Nema boljeg primera od Kenđija Dojhare, pripadnika Crnog zmaja koji je postao general carske vojske i desna ruka budućeg vojnog moćnika Hidekija Tojoa. Dojhara je započeo karijeru lutajući Korejom kao jedan od Tojaminih agenata, prerušen u skromnog trgovca. Nakon poraza Rusije, Crni zmajevi su se preusmerili na Kinu. Dojhara je podsticao revoluciju koja se spremala protiv oslabljene Manču dinastije. Mandžurci su pali 1911, a rezultat nije bio mir i demokratija u Kini, već 40 godina građanskog rata, baš kao što su Crni zmajevi priželjkivali. Njihovi operativci su se ubacili u okruženje budućih kineskih lidera Sun Jat-sena i Čang Kaj-šeka.

U saradnji sa jakuzama i kineskim bandama, Dojhara je koristio opijum za regrutovanje agenata i korumpiranje neprijatelja. Pritom je i sam postao zavisnik. U akciji iz 1928, bombom je razneo neposlušnog mandžurskog vojskovođu Čang Co-lina. Tri godine kasnije, bombaškim napadom je izavao paniku u Mukdenu, što je bio kao izgovor za japansku invaziju na Mandžuriju, i kritičan korak ka Drugom svetskom ratu. Dojhara je uposlio i ženskog agenta, travestitsku mandžursku princezu po imenu Istočni dragulj, jednu od retkih pripadnica društva Crnog zmaja. Dojhara ju je poslao da zavede mandžurskog prestolonaslednika Pujia i ubedi ga da postane marionetski vladar japanske Mandžurije. Sve ove intrige su Dojhari zaradile nadimak „Lorens od Mandžurije“, po ugledu na čuvenog britanskog agenta Lorensa od Arabije.

Učida, koji je umro 1937, stvorio je svetsku organizaciju. Agenti Crnog zmaja delovali su u Tibetu, Mongoliji, Centralnoj Aziji, na Bliskom istoku, u Maroku, čak i u Etiopiji. Fascinantan primer njihove moći bio je slučaj barona Romana fon Ungern-Šternberga, odbeglog ruskog oficira koji je uz pomoć Crnog zmaja nakratko zavladao Spoljnom Mongolijom. Ungern je bio etnički Nemac sa Baltika, nasilnik sklon istočnjačkom misticizmu. Do Prvog svetskog rata je prešao u budizam, ili bar ono što je lično smatrao budizmom. U carskoj vojsci je formirao tajno društvo, nazvano Red vojnih budista. Nakon revolucije, pridružio se Belogardejcima i predvodio paravojnu jedinicu u Sibiru pod nazivom Azijska konjička divizija. Proširio je svoje političko-mističke horizonte idejom velike panmongolske države koja bi nastala iz pepela Ruskog i Kineskog carstva. Ungernovo kratkotrajno carstvo srušili su Sovjeti 1921, kada je baron pogubljen.

Nakon Prvog svetskog rata, Crni zmajevi su videli Ameriku kao novog japanskog neprijatelja broj 1. Takođe su videli rasizam kao američku Ahilovu petu. Agent Crnog zmaja po imenu Jusiči Hakida je 1920. stupio u kontakt sa njujorškim „crnim nacionalistima“ koji su zastupali političku i ekonomsku autonomiju Afroamerikanaca. Hakida je verovao da je rasna diskriminacija učinila Afroamerikance otvorenim za spoljne uticaje. Propaganda Crnog zmaja je tvrdila da je Japan zaštitnik svih „obojenih” ljudi od belačke represije. Ovu će temu sa izvesnim uspehom koristiti još jedan operativac Crnog zmaja koji se pojavio u Čikagu 1932.

Zvao se pukovnik Satokata Takahaši. Prethodno je bio emigrirao u Kanadu pod imenom Naka Nakune. Nestao je iz svoje kuće u Vašingtonu 1926, da bi se kasnije pojavio u Čikagu i Detroitu. U tim gradovima je potpomagao crne separatističke organizacije, poput Udruženja za crnački napredak i Nacije islama. Mali pukovnik, kako su zvali Takahašija, uspostavio je blisko prijateljstvo sa vođom Nacije islama Ilajdžom Muhamedom i podržao dve druge organizacije, Društvo sopstvenog razvoja i Pacifički pokret istočnog sveta.

Ove organizacije su ciljale nezadovoljne Afroamerikance i propovedale da je Japan zaštitnik ne-belaca. Takahaši je imao dvoje pomagača; prva je bila Ašima Takis, koja se pretvarala da je Japanka, ali je zapravo bila Filipino-Amerikanka po imenu Polikarpio Manansala. Drugi je bio navodni kineski aristokrata, Moi Liang. Pacifički pokret istočnog sveta skupljao je sledbenike od Detroita do Sent Luisa. U aprilu 1934, imigracione vlasti deportovale su Takahašija u Japan, ali samo nakratko. Nekoliko meseci kasnije, u avgustu, vratio se u Kanadu kao Naka Nakune.

Sledećih pet godina tajno je vodio Pacifički pokret sa severne granice. Zatim se 1939. ušunjao nazad u Sjedinjene Države koristeći još jedan pseudonim, Hisazi Kubo. Federalni agenti su mu ušli u trag, a kada je bombardovan Perl Harbor, pritvoren je zbog ilegalne imigracije. U julu 1942, agenti FBI-a zatvorili su i Ašimu Takis. Takahaši je priznao povezanost Crnog zmaja sa Pacifičkim pokretom i Crnim muslimanima.

Crni zmajevi su uticali na sudbinu Japana, a time i čitavog sveta. Iako je preterano reći da je društvo Crnog zmaja samostalno gurnulo Japan u fanatizam, militarizam i razorni rat, ono je nesumnjivo imalo važnu ulogu. Tajna društva promovišu verovanja, verovanja podstiču akcije, a akcije imaju posledice.

(Wondrium-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.