U utorak sam spekulisao da je bivši pakistanski premijer Imran Kan, sada opozicioni lider, toliko popularan da će njegovi neprijatelji možda morati da ga upucaju kako bi ga sprečili da se vrati na vlast. Ovo nije bila olako izrečena izjava. Posle Šri Lanke i Libana, gde je stopa političkih ubistava najviša od Drugog svetskog rata, Pakistan sa 44 politička ubistva zauzima treće mesto, ne računajući stotine, ako ne i hiljade onih koji su stradali od podmetnutih bombi.
U skladu sa mojim upozorenjem, u utorak popodne je došlo do još jednog političkog ubistva u Pakistanu. Grupa atentatora ubila je Mažida Satija, vođu partije Imrana Kana Tehreek-e-Insaf (PTI) u Ravalpindiju. Dva dana ranije, istaknuta članica PTI-a Nargis Baloh ubijena je ispred Univerziteta Balohistan u Kveti od strane naoružanog motocikliste, što je popularan metod političkih ubistava širom potkontinenta, posebno u Šri Lanki. Ranije ove godine, dvoje dece Nargis Baloh je ubijeno iz vatrenog oružja. Možemo li ovde da uočimo obrazac?
Ovo dvoje su 45. odnosno 46. po redu ubijeni poličari otkako je Pakistan postao nezavisna država. Ova zemlja je stvorena u krvi. Neuspela podela Indije po zamisli vicekralja lorda Mauntbatena dovela je do smrti oko milion ljudi ili više. Politička ubistva su počela ubrzo nakon toga. Prvi premijer Pakistana, Lijakvat Ali Kan, upucan je dva puta u grudi 1951. dok se obraćao masi od 100.000 ljudi u Ravalpindiju. Usledila su brojna ubistava poznatnih ličnosti. Zulfikar Ali Buto, tvrdokorni socijalista, koji je postao četvrti predsednik Pakistana sa 43 godine, javno je optužen za ubistvo oca opozicionog političara 1974. Ubice su, verovatno pod torturom, priznale krivicu, a naređenje je vodilo trag do vojnog diktatora, generala Muhameda Zija-ul-Haka. Proglašen je krivim za planiranje ubistva i obešen. General Zija, koji je svrgnuo Butoa, nije ublažio kaznu; tvrdio je da su sudski spisi, koji nisu stigli na vreme, izgubljeni.
Mnogi veruju da je CIA stajala iza smene Butoa i njegovog sudskog smaknuća. Čak je i bivši američki državni tužilac Remzi Klark aludirao na ovo kada je rekao: „Ne verujem u teorije zavere, ali sličnosti u organizovanju nereda u Čileu i Pakistanu jednostavno su previše velike… Buto je lažno optužen i mučen mesecima tokom postupka… pre nego što je ubijen, a zatim obešen.“ Nije čudo što Imran Kan sumnja da je CIA umešana u njegovo parlamentarno rušenje u aprilu ove godine. General Zija, koji je izbegao morbidnu statistiku pakistanskih atentata, poginuo je pod sumnjivim okolnostima u avionskoj nesreći 1988. Nije bilo signala za pomoć i crna kutija nikada nije pronađena. Istražna komisija je zaključila da je „najverovatniji uzrok nesreće krivično delo sabotaže“. Sumnjalo se da je rivalski general, koji je možda delovao u ime Sovjetskog Saveza ili Indije, organizovao da se putnici u avionu uguše gasom.
Ali upravo je Benazir Buto, dvostruka premijerka, koleginica Imrana Kana sa Oksforda (i prema njegovom biografu Kristoferu Sandfordu, Kanova ljubavnica), postala najpoznatija žrtva atentata u posleratnom Pakistanu. Nakon povratka iz egzila u Pakistan u oktobru 2007, njena kolona je u Karačiju pogođena sa nekoliko bombi koje su usmrtile 149 ljudi. Više stotina je povređeno, uključujući i inostrane goste. Urs Geriger, urednik DieVeltwoche-a, koji je bio u koloni, preživeo je jer je vozač autobusa ispred njega podneo udar eksplozije. Benazir je preživela i ovaj pokušaj ubistva, ali ne zadugo. Dva meseca kasnije, nakon što je održala govor u Ravalpindiju, ustala je u svom automobilu da mahne građanima; pogođena je sa dva metka, a atentator se potom razneo eksplozivnim prslukom. Al-Kaida je preuzela odgovornost, ali među ostalim osumnjičenima bili su pakistanski talibani, njeni politički protivnici, vojni diktator i predsednik Pervez Mušaraf, te razne bezbednosne službe, uključujući pakistanski ISI.
Ni Buto nije ostala neokaljana optužbama za političko ubistvo. Njen rođeni brat, Murtaza Buto, politički rival Benazir, optužen je za terorizam kada se vratio u Pakistan 1993, što podseća na slične optužbe protiv Imrana Kana podignute ove nedelje. Nakon puštanja na slobodu, Murtaza je nastavio sa oštrim kritikama protiv svoje sestre. Tri godine kasnije, njega i šestoricu pratilaca zaustavila je policija u blizini njegove kuće u Karačiju. Tom prilikom su svi likvidirani. Benazirina vlada je smenjena mesec dana kasnije. Njen suprug Asif Ali Zardari je tada uhapšen zbog Murtazinog ubistva, ali je oslobođen 12 godina nakon ubistva Benazir i šest meseci pre nego što je izabran za predsednika Pakistana. Kasnije, 2017. godine, bivši predsednik Mušaraf je izneo šokantne tvrdnje da je Zardari „bio umešan u atentate na Benazir (njegovu suprugu) i Murtazu (njegovog zeta).“
Benazir Buto su mnogi sumnjičili i za bombaški napad na Memorijalnu bolnicu Šaukat Kan u Lahoreu 1996, ustanovu koju je Imran Kan podigao u znak sećanja na svoju majku. Šestoro je poginulo, a na desetine povređeno. Bombe su usledile nakon što je Kan pokrenuo političke napade na Buto u vreme kada je planirao da uđe u politiku. Benazir je bila toliko uznemirena ovim događajima, imajući u vidu popularnost Imrana Kana kao kapitena pakistanskog šampiona u kriketu 1992, da je zabranila prikupljanje sredstava za bolnicu, kao i izveštavanje državnih medija o njenoj izgradnji. S obzirom na pakistansku istoriju političkog nasilja, nije čudo što Imran Kan svuda vidi zavere. Uvek posotji rizik od atentata. Činjenica da je Kan optužen za terorizam, koliko god da su optužbe lažne, pokazuje da pakistanska vlada strepi od njegove popularnosti.
Konkretno, načelnik vojske, general Džaved Bajva, koga je Imran navodno pokušao da smeni ranije ove godine, verovatno neće biti presrećan zbog Kanovog političkog oporavka. Upravo se Bajva, verovatno uz saučesništvo CIA-e, sumnjiči za iniciranje parlamentarnog puča kojim je Kan svrgnut u aprilu. Lični ulozi za Bajvu su dakle visoki kako se približavaju jesenji izbori. Da li je u kartama još jedan u dugom nizu pakistanskih vojnih udara? Dok Pakistan tone u ekonomski haos sa sve većom inflacijom, socijalnim nemirima i rastućim političkim nasiljem, uključujući politička ubistva i izvesni bankrot, postoje svi preduslovi za državni udar.
Za sada bi Imranova glavna briga trebalo da bude njegova lična bezbednost. Pakistan može da rizikuje vojni udar, ali on rizikuje atentat. Ipak, to nije nešto što će ga preterano brinuti. Ranije sam ga u nekoliko navrata pitao da li se plaši atentata. Njegov odgovor je uvek bio jasan: „Verujem u Boga pa zašto bih se plašio smrti?“
(Francis Pike/The Spectator-ZTP)
