Bivši predsednik SAD-a Donald Tramp je 2018. odobrio uzvratni sajber napad na trolove i hakere koje sponzoriše ruska vlada, a koji su nameravali da se mešaju u američke izbore. Bajdenova administracija je 2020. sankcionisala ruske aktere i pojedince zbog sličnih aktivnosti. U oba slučaja, Rusi su podgrejavali podele u američkom društvu, naročito rastući međupartijski jaz i veru u demokratski proces, služeći se trolovima i lažnim veb sajtovima. Ali šta ako je, kao u horor filmu, uljez već bio u kući, tj. ako su i sami američki mediji bili paravan za ruski uticaj? Takav je slučaj u nekim delovima Evrope, naročito u Italiji, koja je od invazije na Ukrajinu postala utočište za ruske dezinformacije i propagandu.
Oni koji prate rat u Ukrajini bili su posebno zapanjeni kada je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, u zapadnim krugovima inače poznat kao uglađeni operativac, izjavio da je potpuno očekivano da jevrejski predsednik Ukrajine, Volodimir Zelenski, vodi neonacističku huntu jer je bivši nacistički vođa Adolf Hitler takođe imao „jevrejske krvi“, i da su neki od „najvatrenijih antisemita obično Jevreji“. Ali u izveštajima o ovoj tiradi promakla je činjenica da je Lavrov intervjuisan u Zona Bianca, tok-šou emisiji na Rete 4, privatnoj stanici u vlasništvu Mediaseta bivšeg italijanskog premijera Berluskonija; voditelj Đuzepe Brindizi nije uradio ništa više od postavljanja zicer pitanja Putinovom izaslaniku dok je ovaj davao neverovatne izjave. Brindizi je završio intervju sa ljubaznim „buon lavoro“ („srećan rad“).
Iako je intervju bio zapažen i naširoko komentarisan, to je samo vrh italijanskog ledenog brega. Ruski propagandisti i simpatizeri odomaćili su se u italijanskim medijima i značajno uticali na javno mnjenje u zemlji. Izveštaj portala Coda, sačinjen samo nekoliko meseci nakon početka rata u Ukrajini, detaljno opisuje primere proruskih vesti plasiranih pod maskom činjenica. Jedan popularni voditelj Rete 4 opisao je tragične događaje rečima: „Dogodio se masakr u Buči, ali iskreno ne mogu da kažem ko je to učinio… Nacisti su u Kijevu.” Ovakva praksa nije svedena samo na tzv. konzervativne italijanske kanale. Državni informativni kanal Rai izvestio je o prvim napadima na nuklearnu elektranu u Zaporožju kao posledici ukrajinske „sabotaže“.
Pored prokremaljskih vesti i voditelja, italijanska televizija je u više navrata davala platformu Putinovim analitičarima, ali ne u interesu medijske ravnoteže, budući da su se proukrajinski gosti italijanske televizije žalili da su potisnuti u korist rusofila. Umesto toga, objašnjava Mateo Puljeze, istraživač sa Italijanskog instituta za međunarodne političke studije, italijanska TV jednostavno nudi slobodne termine figurama poput Putinovog filozofa Aleksandra Dugina, krimske novinarke sa podrškom FSB-a Julije Vitazjeve i mnogih drugih. Poplava ruske propagande je dobila na značaju nakon što je italijanska vlada (u sklopu odluke Evropske unije) zabranila ruske kanale RT i Sputnjik. Čak i bez emitovanja kremaljskih medija u Italiji, poruke Moskve dopiru do tamošnje javnosti.
Putin nije prvi Rus koji je zaokupio pažnju Italijana. Tokom Hladnog rata, Italija se hvalila najvećom komunističkom partijom u Evropi. Antiamerikanizam, koji je postao moderan 1960-ih i ‘70-ih, bio je naročito izražen u Italiji, uz jačanje bliskih poslovnih i akademskih veza sa Sovjetskim Savezom. Italijansko-ruska društva i klubovi bili su sveprisutni, naročito među italijanskim intelektualcima. Nedavna studija detaljno opisuje napore posleratne Komunističke partije Italije da prodre u italijanske kulturne institucije (shvativši da je proleterska revolucija malo verovatna), dosežući najviše krugove italijanske politike, izdavaštva i nauke. Sa takvom istorijom, nije čudo što je ovogodišnje istraživanje Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR) pokazalo da Italijani gaje najviše simpatija prema Rusiji od svih anketiranih zemalja. Na pitanje „Ko je najviše odgovoran za izbijanje rata u Ukrajini?“ samo 56 odsto anketiranih Italijana okrivilo je Rusiju (najmanji procenat u Evropi), dok je 27 odsto okrivilo „Ukrajinu, EU ili SAD“. Slični su odgovori i na pitanje „Koja zemlja predstavlja najveću prepreku miru između Rusije i Ukrajine?“; 39 odsto Italijana krivi Rusiju, a skoro jednakih 35 odsto krivi „Ukrajinu, EU, ili SAD.”
Tviter je takođe snažna platforma za prorusku propagandu u Italiji. Studija u italijanskom izdanju Rolling Stone-a otkrila je „brutalnu i sveobuhvatnu“ mrežu kako autentičnih tako i bot naloga koji promovišu ruski Z narativ. Koristeći sistem filtriranja retvitova, haštagova, korisnika i poruka, autor Aleks Orlovski procenio je italijanski pro-Z Tviter na 250.000 korisnika. To je četvrt miliona ljudi, što nije malo u zemlji od 60 miliona stanovnika. Na vrhu liste najpraćenijih naloga, čak iznad naloga ruske ambasade u Rimu, je proruska poslanica Evropskog parlamenta Frančeska Donato (na slici). Nekada članica desničarske Lige (bivša Lega Nord), Donato je napustila stranku zbog sistema sertifikacije anti-kovid vakcina širom EU, a zatim je izbačena iz evropske Partije identiteta i demokratije jer je odbila da osudi rusku invaziju na Ukrajinu.
Donato nije jedini italijanski političar koji zastupa Moskvu. Njene bivše kolege iz Lige, uključujući Matea Salvinija, poznati su kao apologete Kremlja. Slično Marin Le Pen u Francuskoj, Salvini nije krio svoje simpatije; Italijanska štampa je u maju izvestila da su tajni sastanci Salvinijevih emisara i ruske ambasade verovatno imali za cilj destabilizaciju vlade Marija Dragija. Zajedno sa proruskim Pokretom pet zvezdica, Liga, koja je izrazila svoje protivljenje italijanskoj vojnoj pomoći Ukrajini, ubrzo je srušila Dragija.
Pitanje italijanske podrške Ukrajini možda je bilo ključno za pad Dragijeve tehnokratske vlade. Ali dok se približavaju izbori zakazani za 25. septembar, glavna kandidatkinja Đorđa Meloni, šefica partije Braća Italije, ponovo je izrazila svoju podršku Ukrajini. Ovakav gest nije primećen kod drugih vinovnika Dragijeve demisije – Salvinijeve Lige, Berluskonijeve partije Forca Italija i opadajućeg Pokreta pet zvezdica. Šta će to značiti za famzone italijanske koalicione dogovore nakon izbora? Možemo nagađati, ali jedno je sigurno: tlo u Italiji je plodno za još veći pomak prema Moskvi.
(ForeignPolicy-ZTP)
