Institut u Ženevi: Dokle je stigao projekat simulacije ljudskog mozga

Ubrzo nakon sticanja diplome iz neuronauke, mladi režiser Noa Haton potpao je pod uticaj Henrija Markrama, neuronaučnika sa sedištem u Švajcarskom saveznom tehnološkom institutu u Lozani. Markram proučava mozak u svoj njegovoj složenosti. Njegova radna hipoteza glasi: s obzirom da je mozak organ, dovoljno dobar računarski model mogao bi da razotkrije njegove mehanizme, baš kao što „in silico“ modeli bubrega, jetre i srca obogaćuju naša saznanja.

Različiti ljudi razmišljaju na različite načine. Koliko god želeli da razumemo ovu raznolikost, niko neće rovariti po mozgu živog čoveka. Markram se nada da će računarski model ponuditi etički prihvatljiv put. Međutim, Markram je 2009. izjavio da će za deset godina napraviti aktivan računarski model mozga. Prognozu je izneo tokom svoje TED prezentacije projekta Plavi mozak (BBP), pokrenutog 2005. sa ciiljem simulacije mišjeg mozga.

Svake godine tokom protekle decenije Haton je intervjuisao Markrama, njegove kolege i njegove kritičare, dok se projekat razvijao a krajnji rok pomerao. Rezultat ovog istraživanja je Hatonov film In Silico. Markramova vizija je fascinirala finansijere širom Evropske unije, pa je 2013. dobio milijardu evra javnog novca za pokretanje Projekta ljudskog mozga (HBP).

Iako njegov staž u ženevskom institutu nije potrajao, Markram sigurno nije prvi istraživač koji se oteo kontroli matične ustanove. Projekat Plavi mozak se ipak održao: kompjuterski model mišjeg neokorteksa je vizuelno fascinantan. Možda je problem baš u tome. Haton kaže da je HBP postao šou program sa specijalnim efektima, hram taktilnih ekrana i VR uređaja, koji je beznačajan „izvan ove zgrade od stakla i čelika u Ženevi“.

Takve kritike smo čuli i ranije, pogotovo na račun CERN-ove laboratorije za elementarne čestice koja usisava sredstva iz drugih oblasti. Nemali je broj mladih naučnika koji ga krive za uskraćene finansije. CERN, pak, donosi rezultate, dok je HBP neubedljiv.

Problem je epohalan. U našoj je moći da simuliramo neke organe, ali mozak nije organ u uobičajenom smislu. Opaljivanje neurona može pokrenuti oslobađanje jednog neurotransmitera, ali može aktivirati i neki drugi, ili nemati nikakvog efekta. Sigurno je da postoji neka zajednička karakteristika u anatomiji mozga, ali dosadašnja istraživanja pokazuju da je svaki mozak poput jedinstvene pahuljice.

HBP-ovi modeli generišu šumove, baš kao i pravi mozak. Ipak, povezivanje te buke sa moždanom aktivnošću je krajnje nepouzdano; niko ne zna šta ti šumovi znače, i ne postoji način da se utvrdi da li simulator proizvodi autentičan šum.

Guru veštačke inteligencije Terens Sejnovski, sa sedištem u Institutu za biološke studije u Kaliforniji, kaže da je čitav projekat poput lošeg vica; ako uspe, Markram će samo napraviti simulaciju, „tajanstvenu kao što je i sam mozak“. Haton nas ostavlja u raskoraku između Markramovih razumnih ambicija i obećanja koja služe samo za privlačenje fondova.

(NewScientist-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.