Nova metoda testiranja DNK u zrnu kakaoa mogla bi da revolucioniše industriju čokolade, nudeći potrošačima uverenje o poreklu i etici proizvodnje njihovog omiljenog slaktiša. Globalna industrija kakaoa ovime bi stekla moćno sredstvo za iskorenjivanje robovskog i dečijeg rada.
Istraživači sa Univerziteta u Batu i Poslovne škole u Sariju (Engleska) pronašli su jeftinu metodu upoređivanja DNK u proizvodima od čokolade sa kakaom na mestu uzgoja. To znači da se kakao može precizno pratiti od pojedinačne table čokolade do konkretnih farmi koje su ga uzgajale, što je veliki iskorak u fer trgovini, sertifikaciji i praksi održivosti.
„Ovo bi moglo da revolucioniše održivost proizvodnje u uslovima socijalne bede i destrukcije prirode, jer će kompanije moći da kupuju kakao od farmi koje su dokazano podigle radne i ekološke standarde,“ kaže Majkl Rodžerson, istraživač sa Univerziteta u Batu. „Aktivisti, nevladine organizacije i države moći će da dokažu da čokolada kupljena u lokalnom supermarketu sadrži kakao uzgajan na farmama koje ugrožavaju životnu sredinu, zapošljavaju decu ili robove. Znamo da je potrošačima stalo do ovoga, ali trebaju im tačne i pouzdane informacije kako bi doneli etički ispravnu odluku,” naglasio je Rodžerson.
Rodžerson kaže da je istraživački tim razvio metodu po kojoj bi uzorkovanje DNK koštalo oko 7 dolara po farmi, što je svakako u dometu industrije snabdevanja kakaom vredne 78 milijardi dolara, kao i sredstava vlada i nevladinih organizacija namenjenih inostranoj pomoći. „Stvaranje takve baze podataka u Gani i Obali Slonovače, koja proizvodi 70% svetskih zaliha kakaoa, koštalo bi samo delić ukupnih prihoda industrije. Procenjuje se da na farmama u zapadnoj Africi radi 2,2 miliona dece, a izveštaji pokazuju da se situacija pogoršava uprkos obećanjima velikih proizvođača čokolade,“ dodaje istraživač.
Rodžerson ističe da su intervjui sa menadžerima industrije čokolade i kakaa otkrili izvesnu dozu „fatalizma“ u vezi sa problemom dečijeg rada i uverenje da je taj problem nerešiv. Razgovori su takođe pokazali da se etički sertifikati i etikete smatraju najpre marketinškim trikom, koji potrošači lako razumeju i smatraju poželjnim. „Ono što nudimo industriji je način da se izvuku iz tog fatalizma, a potrošačima uverenje da kada odaberu ‘etički’ proizvod da je to zaista tako. Takođe smo videli da bi nezavisni sertifikatori poput Fairtrade-a ili Rainforest Alliance-a ovime ojačali svoju poziciju i kredibilitet ovim,“ rekao je istraživač.
Rodžerson kaže da je srž problema u praćenju kakaoa od farmi do krajnjeg proizvoda. Glavnicu svetskog kakaoa prikupljaju mali trgovci i isporučuju ga većim trgovinskim firmama, koje trguju ogromnim količinama kakaoa na međunarodnim tržištima. Praćenje zrna do izvorne farme je dosta komplikovano zbog velikog broja igrača koji se uključuju na početku lanca snabdevanja, sakupljajući i mešajući useve. Istraživač dodaje da se trenutni sistemi sertifikacije, iako pohvalni u svojoj nameri, ne bave suštinskim pitanjima.
„Ovo nije novo pitanje. Tokom našeg istraživanja pronašli smo izveštaje da je Cadbury još 1905. istraživao zloupotrebe na plantažama kakaoa na ostrvima Sao Tome i Principe, u centralnoj Africi. Industrija zna za ove probleme više od 100 godina, ali nije pronašla način za praćenje kakaoa kroz lance snabdevanja, praktično sve do sada,“ dodaje sagovornik. Biomarkeri, tj. biohemijski „barkodovi“ izvučeni iz DNK biljke, nude rešenje za ovaj problem, kaže Rodžerson. Biomarkeri daju jedinstvene karakteristike biljke i okruženja u kojem se ona uzgaja. Biomarkeri u zrnu kakaoa dovoljno su postojani da mogu preživeti industrijske procese, što omogućava identifikaciju farmi kakaoa iz mešavine zrna različitog porekla.”
Biomarkeri se kreiraju izolovanjem DNK na farmama kakaoa i stvaranjem baze podataka o markerima specifičnim za svaku farmu. Drugi biomarkeri mogu se uzeti sa mesta fermentacije kakoa, jer ona takođe imaju jedinstvene karakteristike. Jednom kada se kreira baza podataka sa dovoljno uzoraka, čokolada kupljena bilo gde u svetu može se pratiti do izvorne farme. To omogućava proizvođaču čokolade, ili čak kupcu koji ima pristup tehnologiji, da tačno znaju odakle potiče kakao u njihovoj čokoladi. Rodžerson kaže da je metoda dokazana u maloj pilot-studiji, ali da je potrebna primena na široj skali, što zavisi od volje ili podsticaja unutar industrije čokolade.
„Ako se metoda može efikasno skalirati, nema više opravdanja za kontinuirane zloupotrebe u lancima snabdevanja čokoladom. Tvrdnje da su farme previše rasprostranjene ili udaljene, ili da trgovina kakaom preko raznoraznih posrednika onemogućava praćenje zrna, više nemaju osnova. Želeo bih da se industrija čokolade i državne vlasti iskreno suoče sa ovim etičkim izazovom, jer sada imaju alat koji se može konkretno primeniti,“ apelovao je naučnik.
(technology.org-ZTP, foto: Reuters)
