Imperijalno nasleđe: Čudna inicijativa za ‘dekolonizaciju’ globalnog zdravstva

Termin „globalno zdravstvo” pojavio se u poslednjoj deceniji kao deo rastućeg trenda u medicinskom i kvazimedicinskom svetu. Američki CDC ima Centar za globalno zdravstvo koji „radi na zaštiti Amerikanaca od opasnih i skupih pretnji po javno zdravlje, uključujući kovid-19, HIV, TB i malariju, reagujući kada i gde se pojave zdravstvene pretnje”. Globalno zdravstvo „je zajednički napor tehnologa i istraživača iz vodećih međunarodnih institucija da izgrade pouzdan, detaljan i tačan izvor podataka o zaraznim bolestima u realnom vremenu.” Globalni zdravstveni korpus je „raznolika zajednica lidera koji zastupaju zdravstvenu jednakost“. Nedavno je objavila da je „Bezbedan abortus osnovna zdravstvena zaštita“ i da je „posvećenost zaštiti i unapređenju telesne autonomije stub zdravstvene jednakosti među ljudima“.

Moja oblast (antropologija) od početka je prihvatila globalne zdravstvene studije, i lako je pronaći ne samo kurseve već i čitave diplomske programe u ovoj oblasti. Univerzitet Case Western Reserve, na primer, nudi jednogodišnji magistarski program „Antropologija i globalno zdravstvo“. Pretpostavljam da su se kolege antropolozi u početku bavili ovom temom kako bi privukli studente koji su želeli da upotpune svoje prijave za medicinsku školu. Ali ovo polje je napredovalo i postalo savim nezavisno. Tako su se globalne zdravstvene studije srodile sa postkolonijalnom teorijom. Što znači da zagovornici imaju nameru da „dekolonizuju globalno zdravstvo“. Oni žele da oslobode svet od „preživelih kolonijalnih ideologija i praksi“, koje „ugrožavaju fundamentalne pretpostavke globalnog zdravlja“.

Kada pomislite na „globalno zdravstvo“ verovatno zamišljate kampanje za iskorenjivanje bolesti kroz vakcinaciju, sanitarije i ishranu. To nije sasvim pogrešno, ali takve inicijative često ometaju lokalna verovanja i prakse, dok njihovo nametanje evocira nasleđe kolonijalne vlasti. Globalno zdravstvo u svojoj savremenoj manifestaciji teži poštovanju mudrosti i prioriteta ljudi koji uzrocima i lečenju bolesti prilaze sa ne-zapadnih osnova. To znači da Zapad mora da pazi na moguća prekoračenja pri realizaciji programa pomoći. Ne bi trebalo da „gradi kapacitete za pojačanu kontrolu donatora“ ili da hrabri „istraživače u podsticanju rasnih ili etničkih sporova na račun populacije koju proučavaju“, ili da šalje „praktikante koji iz najboljih namera urušavaju lokalni zdravstveni sistem i čine ljude zavisnijim od spoljne pomoći.”

Ako ovo zvuči pomalo nejasno, to je zato što „dekolonizacija globalnog zdravstva“ u praksi znači negovanje praksi koje verovatno na kraju izazivaju veliku bedu i smrt. Babice mogu učiniti mnogo dobrog, ali mogu i porodilišta. Lokalna farmakologija zaista poseduje korisna znanja o efikasnim tretmanima, ali se nikada nije pokazala naročito efikasnom protiv malarije ili rečnog slepila. Zašto ovo iznosim? Zato što živimo u naopakom svetu. Zapadna medicina je značajno unapredila zdravlje i dugovečnost ljudi širom sveta. Žuta groznica, na primer, izlečena je dobrim delom zahvaljujući američkom imperijalnom projektu u Panami. Jedna za drugom, pošasti čovečanstva su pobeđivane zahvaljujući zapadnom medicinskom napretku. Ispostavlja se da se globalno zdravstvo ne može odvojiti od imperijalnih misija, što je neprijatna pomisao.

Trebalo bi makar priznati da su lekari i misionari koji su spasavali živote bili skloni da lokalne lečnike posmatraju sa visine, i ta je snishodljivost u nasleđe ostavila ogorčenje. Želim da verujem da su javno zdravlje i imperijalizam bili, i još uvek jesu, isprepleteni poduhvati. Nadmenost zapadnih medicinara odavno nije prihvatljiva u Keniji ili Gudžaratu, ali napreduje kod kuće. Imperijalni stav je aktuelan jer smo kao građani gurnuti u ulogu omamljenih domorodaca koji se moraju povinovati čarolijama i misterioznim postupcima figura u belim mantilima koje imaju vlast nad nama.

(Peter W. Wood/SpectatorWorld-ZTP, foto: Vincenzo Livieri)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.