Strah da je borba protiv klimatskih promena prespora naveo je neke naučnike da testiraju neuobičajene metode za zaustavljanje topljenja arktičkog morskog leda.
Jedna od najvažnijih karakteristika arktičkog morskog leda je sposobnost njegovih blistavo belih površina da odbijaju sunčevu svetlost. Otkako postoji naša vrsta, zaleđena mora na vrhu globusa delovala su kao masivni suncobran koji doprinosi hlađenju planete i stabilnosti klime.
Sada pak većina tog leda ubrzano nestaje. Rastuće temperature dovele su Arktik u destruktivnu povratnu spregu: što su globalne temperature više, beli led se rastvara u tamnijoj plavoj vodi, koja više upija sunčevu toplotu, umesto da je reflektuje nazad u svemir. Toplija voda ubrzava topljenje, što znači još veće upijanje toplote, koja pokreće dalje topljenje, i tako dolazimo u situaciju da se Arktik zagreva duplo brže od ostatka planete. Prošlog jula, ledeni pokrivač bio je na najnižem stupnju zabeleženom za to doba godine.
S obzirom na neprekidni porast gasova staklene bašte, neki naučnici pokušavaju da pronađu alternativna rešenja. Jedna grupa iz Kalifornije ponudila je smeo i pomalo bizaran metod: rasuti tanak sloj staklenog praha po delovima Arktika, kako bi se ledena površina zaštitila od sunčevih zraka.
„Pokušavamo da prekinemo negativnu povratnu petlju i podstaknemo obnovu leda“, kaže inženjerka Lesli Fild, predavač na Univerzitetu Stenford i tehnički direktor organizacije.
Mnogi naučnici negoduju na takve tehnološke intervencije u planetarnom sistemu, tvrdeći da bi petljanje sa prirodom moglo izazvati dodatnu štetu. Međutim, „zastoj u borbi protiv globalnog zagrevanja zaista otvara prostor za diskusiju o geoinženjeringu“, kaže Emili Koks, stručnjak za klimatsku politiku na Univerzitetu u Kardifu. Međutim, hitnost ne umanjuje rizičnost. „Šta nam je činiti ako nešto pođe naopako, posebno na Arktiku kao izuzetno osetljivom ekosistemu?“
Fild je pokrenula Projekat Arktičkog leda (ranije poznat kao ICE911) 2008. godine, ubrzo nakon pojave dokumentarca o klimatskim promenama „Neugodna istina”, i svesti o hitnosti mera protiv topljenja morskog leda. Konkretno, najviše je brine sudbina starog, gustog morskog leda, koji obično traje godinama. Ovaj blistavo beli led izuzetno efiksano odbija sunčevu svetlost, mnogo bolje nego tanji i tamniji led koji se formira tokom svake polarne zime i otopi se preko leta. Ipak, tokom poslednje 33 godine taj sloj leda se smanjio za neverovatnih 95%.
Ideja Fildove je da postavi reflektujući materijal na koru mladog leda kako bi ga zaštitila tokom letnjih meseci. Pretpostavka je da bi se, uz dodatnu zaštitu, mlađi led mogao pretvoriti u deblji i tvrđi sloj, te tako pokrenuti proces obnove ledenog pokrivača. Za materijal je odabrala silicijum-dioksid koji se prirodno javlja u pesku i često se koristi za izradu stakla. Pronašla je proizvođača koji ga pretvara u zrnca prečnika 65 mikrometara, što je tanje od ljudske dlake, ali dovoljno veliko da se ne udiše i ne izaziva plućne probleme, kaže Fild. Čak i ako led počne da se otapa, zrnca su šuplja iznutra, pa bi plutajući po vodi nastavila da odbijaju sunčevu svetlost.
Tokom protekle decenije, naučnica i njen tim rasipali su silikatni prah na nekoliko jezera u Kanadi i Sjedinjenim Državama, sa ohrabrujućim rezultatima. Na primeru jezera u Minesoti, samo nekoliko slojeva staklenog praha učinilo je mladi led 20% refleksivnijim, što je dovoljno da se odloži topljenje. Do proleća, kada je led u nepokrivenom delu jezerceta potpuno nestao, u delu tretiranom staklenim prahom ostalo je skoro metar leda.
Fild ne planira da čitav Arktik prekrije staklom. Umesto toga, ona želi da ga strateški distribuira kako bi zaštitila kritična područja poput Framskog moreuza, koji se nalazi između Grenlanda i Svalbarda. Prema rezultatima klimatskog modela koji je predstavila prošlog decembra, tretiranje Framskog moreuza podstaklo bi obnavljanje leda širom Arktika.
Naučnici priznaju da su staklena zrnca dobronamerna, ali brinu o mogućim efektima na arktički ekosistem. Ako zrnca plutaju unedogled „samo će zagaditi okean i poremetiti ekosistem“, kaže Cecilija Bic, naučnica sa Univerziteta u Vašingtonu i specijalista za arktički morski led.
Fild uzvraća da geoinženjering nikako nije zamena za smanjivanje emisije ugljenika. Ona svoju metodu vidi kao kupovinu vremena potrebnog da se svetske ekonomije dekarbonizuju i odlože najgore posledice klimatskih promena. Silikonski prah je, kaže ona, „rezervni plan za koji sam se nadala da nam nikada neće trebati“.
(BBC-ZTP, foto: Angie Agostino/Pixabay)
