Holandija: Izborna pobeda Gerta Vildersa ostavlja građane u teškoj nedoumici

Birači su 22. novembra doneli ogromnih 37 od 150 mesta u holandskom parlamentu antiimigracionoj i anti-EU Partiji za slobodu (PZS), koju predvodi Gert Vilders. Bio je to senzacionalan rezultat za PZS, koji je dve druge partije ostavio daleko iza sebe, a Holandiju doveo u nedoumicu. Godinama su vodeće stranke odbacivale mogućnost  koalicije sa Vildersom. Ali sa ovakvim rezultatima nemoguće je formirati vladu bez njega. Holandija, čiji su se političari među prvima okrenuli antimuslimanskom populizmu početkom 2000-ih, sada bi mogla da dobije svog prvog populističkog premijera.

Ubedljivost uspeha PZS-a bila je šok za sve u holandskoj politici, uključujući i samog Vildersa. Pred razdraganom masom stranačkih aktivista u malom baru u Sheveningenu, primorskom naselju u Hagu gde je njegova podrška snažna, izjavio je da namerava da bude deo sledeće vlade, bilo kao premijer ili na drugi način. „Holandski narod je poslao veoma jasan signal,“ rekao je političar. „Ne mogu da nas zaobiđu.“ Možda je i u pravu. Druga po veličini koalicija, alijansa Laburista i partija Zelene levice, dobila je 25 mandata. Liberali, stranka aktuelnog premijera Marka Rutea, uzeli su samo 24, a Novi društveni ugovor (NDU), potpuno nova stranka desnog centra, osvojila je 20. Ove tri stranke nisu oduševljene idejom međusobne saradnje, a za formiranje većine bila bi im potrebna bar jedna manja partija.

Rute vodi Holandiju već 13 godina. Kada je u julu najavio svoj odlazak zbog ekoloških i imigracionih skandala, rekavši da se neće kandidovati na vanrednim izborima koje je raspisao, to je stvorilo politički vakuum. U početku je izgledalo da će veliki pobednik biti Pokret građana poljoprivrednika, relativno nova partija koja je imala koristi od protesta farmera poslednjih godina. Ali tokom leta je izgubila mnogo pristalica u korist NDU-a, koji je u avgustu osnovao Piter Omcigt, poslanik koji se bori protiv birokratije i koji je bio trn u oku aktuelnoj vladi. Do prošle nedelje činilo se da je konkurencija svedena na četiri glavna igrača. Prvi je bio Omcigt, čiji je program odgovorne vlade privukao glasače iscrpljene skandalima. Druga je bila Dilan Jesilgoz, ministarka pravde, koja je preuzela dužnost lidera Ruteovih Liberala. Treći je bio Frans Timermans, koji je napustio posao komesara EU za klimatske promene kako bi se kandidovao ispred saveza Laburista i Zelene levice. Četvrti je, neočekivano, bio Vilders, čiji je PZS porastao u anketama tek u poslednjoj nedelji kampanje.

Vilders svakako nije novajlija. Istakao se 2006. kao pripadnik prve generacije evropskih antimuslimanskih populista, napustivši Liberale kako bi osnovao PZS. Godine 2010, nakon što je osvojio 16 odsto glasova, sklopio je sporazum o podršci Ruteovoj manjinskoj vladi, ali se povukao dve godine kasnije zbog predloženih mera štednje. Od tada su ga sve druge stranke izbegavale, delimično zbog njegove nepouzdanosti, ali najviše zbog radikalnog antimuslimanskog stava. Godine 2016. osuđen je za podsticanje mržnje nakon govora u kojem je zatražio „manje Marokanaca“ u Holandiji. Njegov program uključuje zabranu džamija i Kurana. Tokom duge Ruteove vladavine, Vilders je percipiran kao manje-više marginalna figura, nesposobna za veći politički uticaj. To se promenilo Ruteovim odlaskom: birači nisu bili sigurni da će Omcigt ili Jesilgoz da zaobiđu ‘sanitarni kordon’. Omcigt je tvrdio da neće. Jesilgoz je bila dvosmislenija. Možda je izostanak direktne osude PSZ-a bio signal da glas za ovu partiju neće biti bačen. Vilders je ublažio svoju retoriku tokom kampanje, rekavši da će antimuslimansku politiku staviti „u frižider“ ako bi ušao u vladu. U poslednjoj predizbornoj debati 21. novembra, Vilders je obećao da će biti premijer „svim građanima Holandije, bez klasnih podela, bez obzira u šta verujete ili kakvog ste porekla“.

Predizborne ankete su pokazale da je holandskim glasačima najvažnija zdravstvena zaštita, integritet vladinih službenika i ekonomska sigurnost. Ali antipatije prema imigrantima takođe su bile visoko na toj listi. Mnogi Holanđani krive imigrante za krizu na tržištu nekretnina. Gotovo nijedna stranka nije osporavala dominantno uverenje. Retko ko je priznao da je tema imigracije teren PZS-a te da bi insitiranje na imigracionoj krizi poteralo birače ka Vildersu. Holandska vlada sa PZS-om kao njenim liderom bila bi šamar Evropi. Vilders želi da Holandija izađe iz EU i negoduje zbog pomoći Ukrajini. Bliži je desničarskim evrofobima kao što je Viktor Orban nego desnim evrofilima poput Đorđe Meloni. Sa njim bi zemlja ponovo postala remetilački faktor, kao što je bila tokom krize evrozone, umesto da nastavi da igra konstruktivniju ulogu.

Tokom izborne noći, Omcigt nije potvrdio stav o nesaradnji sa PZS-om, iako je to učinio tokom kampanje. Jesilgoz je rekla da pitanje saradnje nije realno jer Vilders nema dovoljno drugih partnera za koaliciju. Fleur Agema, poslanica PZS-a, iznela je suprotan argument: niko drugi ne može praktično da formira koaliciju bez njih. „Morali bi da imaju deset partija,“ rekla je političarka. Zapravo, koalicija Laburista-Zelene levice, Liberala, NDU-a i još jedne ili dve druge stranke je matematički moguća, ali politički malo verovatna. Vilders je rekao da bi dalje ignorisanje njegove stranke bilo nedemokratski. „Birači su rekli svoje. Narod je poručio: Dosta je bilo. Potrudićemo se da Holanđani ponovo budu na prvom mestu.“ Ali mnogi građani smatraju da kada Vilders govori o Holanđanima, uopšte ne misli na njih.

(TheEconomist-ZTP, foto: Geert Wilders/X)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *