Hapšenje doušnika u Berlinu: Rusija preferira staru školu obaveštajnog rada?

Hapšenje radnika obezbeđenja u britanskoj ambasadi u Berlinu pokazuje da je staromodno špijuniranje još uvek aktuelno. Priče o izdaji, mitu i ukradenim dokumentima imaju sve elemente špijunske fikcije. Međutim, najnovija međunarodna afera ne bi trebalo da nas čudi. Ono što se navodno dogodilo nije tako neobično, iako o tome ne čitamo u dnevnim vestima.

Poslednjih godina zapadne države su prozivale Rusiju zbog agresivnih akcija njenih obaveštajnih službi, naročito nakon upotrebe nervnog agensa u Solzberiju ili miniranja skladišta oružja u Češkoj. Ali slične pritužbe nećete čuti u slučaju koji se tiče britanske ambasade u Berlinu. To je zato što su u pitanju tradicionalnije metode špijuniranja.

Upravo je to ono što britanski MI6 i američka CIA redovno rade u Rusiji i drugim zemljama, iako to neće otvoreno priznati. Ako se potvrde sumnje nemačkih vlasti, metode primenjene u ovom slučaju očigledno pripadaju staroj školi. Sajber špijuniranje, tj. krađa tajni na daljinu, zasigurno je postalo dominantnije od pojave interneta. Devedesetih godina je postojao strah u MI6 da će ostati bez posla zbog razvoja i efikasnosti mrežnh kapaciteta.

Ali realnost je da živi ljudi i dalje vrede u špijunskom svetu. Klasični agenti mogu da čuju stvari koje se ne stavljaju na mreže. Takođe mogu pružiti pristup mestima i osobama do kojih digitalni alati ne dopiru. Špijuni pažljivo procenjuju ljude koji imaju pristup korisnim informacijama i traže njihove slabosti koje bi mogli da eksploatišu. Nekada se Sovjetski Savez mogao osloniti na komunističku ideologiju za regrutovanje ljudi na Zapadu, ali poslednjih godina to su obično finansijski motivi, često potaknuti ličnim ili poslovnim nezadovoljstvom, pre nego simpatijama prema Rusiji.

Nemačka možda nije hladnoratovska granica između Istoka i Zapada kakva je nekad bila, ali jeste ekonomska i diplomatska sila, te poprište brojnih špijunskih aktivnosti koji uključuju Kinu, ali i Rusiju. Navodna berlinska meta takođe nije bila neuobičajena. Ambasade su pune zanimljivih ličnosti i planova, na primer o nametanju sankcija Rusiji ili obaveštajnoj saradnji protiv ruskih ciljeva.

Budući da su krupna meta, ambasade imaju intenzivne bezbednosne mere. Diplomate se pažljivo proveravaju, a obaveštajni službenici rade unutar bezbednih „mehurova“ kako bi onemogućili priskuškivanje razgovora. Lokalno osoblje, od čuvara do čistačica, podleže nekim bezbednosnim proverama, ali one nisu tako intenzivne kao za diplomate. Stoga postoji opasnost da budu namamljeni novcem ili drugim podsticajima kako bi pribavili korisne informacije. To znači da su službenici CIA-e u Moskvi morali da rade pod maskom diplomata, čak i unutar vlastite ambasade.

Špijuniranje se dešava stalno, ali slučajevi retko stižu do javnosti ili sudskog procesa. Jedan od razloga je zaštita izvora, recimo kada među ruskim obaveštajcima radi britanski ili nemački doušnik. Takođe, ako postoji rupa u komunikaciji ili načinu rada suparničke službe, cilj je da se ona zadrži kao taktička prednost. Prikazivanje dokaza na sudu takođe može da bude rizično. Britanski bezbednosni zvaničnici tvrde da malo slučajeva stiže na sud zbog zastarelog zakona o službenoj tajni.

U prošlosti, kada bi se posumnjalo da neko radi za Moskvu, išlo se na izvlačenje priznanja, kao u slučaju oficira MI6 Džordža Blejka, ili na nagodbu radi izbegavanja suđenja, kao u slučaju Kima Filbija. Iako mali broj slučajeva stigne u novine ili na sud, ova vrsta špijuniranja se neprekidno odvija, ali ispod površine i van vidokruga javnosti.

(BBC-ZTP, foto: Carsten Koall/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.