Očigledni sukobi interesa unutar Vašington Posta ponovo su kritikovani na internetu, a povod je bio nedavni članak kojim se osuđuje plan o oporezivanju milijardera. Autorka teksta je uticajna kolumnistkinja Megan MekArdl, poznata po ranijim tvrdnjama da su nadnice u Volmartu previsoke i da nema ničeg lošeg u Guglovom monopolu. Njena najnovija teza je da Amerikanci imaju toliku klasnu zavist da je vlada spremna da „uništi bogatstvo milijardera kako narod to ne bi morao da gleda“.
List je odlučio da članak ilustruje slikom svog vlasnika, Džefa Bezosa, odajući utisak da direktno brani njegovu moć i bogatstvo. Na internetu je bilo dosta spekulacija da je Bezos lično napisao tekst, besramno zastupajući vlastiti interes. Ovakve pretpostavke su česta pojava od 2013, kada je izvršni direktor Amazona kupio dnevni list za 250 miliona dolara.
Nesrazmeran uticaj
To što su u vlasništvu najbogatije osobe na svetu ne znači da se Vašington Post i njegovi zaposleni valjaju u novcu. Bezosova poslovna strategija, koja je podigla i čitanost i vrednost kompanije, u velikoj meri je zasnovana na doslovnom pritiskanju novinara da rade više. U intervjuu za Columbia Journalism Review, menadžment je priznao da su novinari Posta prisiljeni da proizvedu gotovo četiri puta više članaka od svojih kolega iz Njujork Tajmsa. Štaviše, Post piše i prepisuje iste članke, ali iz malo drugačijih uglova i sa različitim naslovima kako bi generisao više klikova, a time i veći prihod. Zahvaljujući novoj tehnologiji, novinari su pod stalnim pritiskom uprave koja prati svaku otkucanu reč. Tehnika stalnog nadzora nije bitno drugačija od onoga što trpe magacinski radnici Amazona, noseći GPS uređaje ili Fitbit satove.
Bezos trenutno poseduje nešto ispod 200 milijardi dolara, a njegovo bogatstvo se gotovo udvostručilo od početka pandemije koronavirusa. U cilju zaštite tolikog bogatstva, očigledno rešenje bilo je pribavljanje medija koji će projektovati određenu sliku u javnosti, naročito pred rastućom socijalnom nejednakošću i frustracijama građana. Omar Okampo, saradnik Instituta za političke studije, kaže da je to uobičajena taktika među super bogatima. „Vlasništvo nad vodećim medijima samo je još jedno sredstvo koje milijarderi koriste u odbrani svog bogatstva. To im daje moć da postavljaju dnevni red i spinuju javno mnjenje u svoju korist,“ rekao je Okampo za MintPress.
Ali Bezos nije jedina osoba u kompaniji sa sumnjivim vezama. Izvršni direktor Posta, Frederik Rajan, bio je činovnik Reganove administracije, a potom i šef predsedničke fondacije. Kasnije je postao izvršni direktor medijske kuće Politico. U najavi njegovog angažovanja, Post je kao najveće Rajanovo dostignuće u rivalskom mediju naveo „pomaganje novinskoj organizaciji da dobije unosan posao oglašavanja sa Goldman Saksom i moderisanje predsedničkih debata uoči Republikanskih predizbora 2008. i 2012.“
Još jedan neokonzervativac na ključnoj poziciji je urednik editorijala Fred Hajat. Pod njegovim mandatom, kritički kolumnisti poput Dena Frumkina su otpušteni, a dovedeni su huškači poput pokojnog Čarlsa Krauthamera, Pola Volfovica i Dejvida Ignacijusa. „Nakon strašnih propusta i brljotina uoči invazije na Irak, Hajata je trebalo odstraniti sa uredničke stranice,“ kaže Džef Koen, bivši profesor novinarstva na koledžu Itaka i osnivač organizacije Pravednost i tačnost u izveštavanju.
U centru novinske medijasfere
Vašington Post spada u najmoćnije, najuticajnije i najčitanije medije u Sjedinjenim Državama. Pozicija dominantnog dnevnog lista u glavnom gradu zemlje učvršćuje njegovo mesto kao vodeće intelektualne publikacije koja propisuje dnevni red. Šta god da se pojavi u Postu, verovatno će biti u ostatku nacionalnih medija, što dovoljno govori o njegovom autoritetu.
Najvažniji odeljak novine je uvodnik u kojem se izlaže kolektivna mudrost vodećih novinara i urednika lista. Putem svoje uredničke rubrike, list iznosi definitivne stavove o najvažnijim državnim i društvenim pitanjima. U suštini, uvodnici su uputstva za dobro potkovane i uticajne čitaoce lista u Vašingtonu i širom zemlje o tome šta da misle na određenu temu.
Ovo je posebno problematično jer, uprkos činjenici da se list predstavlja kao zastupnik slobode i zaštitnik naroda (njegov slogan je „Demokratija umire u mraku“), uredništvo dosledno zastupa interese moćnih ispred običnih Amerikanaca.
Podrška američkim ratovima
Uredništvo Posta je zdušno podržavalo sve ratne operacije SAD-a i apelovalo da nasilje ne prestane. U uvodniku iz 2015. pod naslovom „Udari dronova su loši, a njihovo povlačenje još gore“, prigovaralo se ideji o prekidu bombardovanja širom Bliskog istoka i severne Afrike. U to vreme je predsednik Barak Obama bombardovao sedam zemalja istovremeno. Ipak, Post je tvrdio da su dronovi porazili Al-Kaidu i da njihovu upotrebu „ne bi trebalo revidirati“. U poslednje vreme, list podupire neprijateljstvo sa Kinom, opisujući poteze pekinške vojske u Južnom kineskom moru kao „provokacije“ protiv SAD-a. Šireći glasine o poreklu koronavirusa, list je zahtevao da se američke kompanije poput Apple-a „odupru kineskoj tiraniji“ i počnu da izmeštaju svoje proizvodne pogone kako bi kaznile kinesku vladu.
I na temu Latinske Amerike uredništvo je huškački nastrojeno. Odmah je podržalo pro-američki desničarski puč u Boliviji 2019, insistirajući da „nema ni najmanje sumnje ko je odgovoran za novonastali haos: predsednik u ostavci Evo Morales“. List ga je osudio zbog odbijanja „saradnje“ sa „odgovornijim liderima Bolivije“, koji su organizovali njegovo svrgavanje, i ukorio ga zbog upotrebe reči „puč“. Morales je opisan kao žrtva svog „nezasitog političkog apetita“ i nesposobnosti da „prihvati da većina Bolivijaca želi njegovu ostavku“. List je 2002. podržao i državni udar protiv Huga Čaveza, tvrdeći da je venecuelanski predsednik naredio streljanje hiljada demonstranata i da „nema naznaka da Sjedinjene Države s tim imaju veze”.
U skorije vreme, Post je zahtevao smenu Čavezovog naslednika Nikolasa Madura i nastavak američkih sankcija od kojih je do sada nastradalo preko 100.000 ljudi, prema izvestiocu UN-a. Kao opravdanje je navedeno to što je Maduro želeo da izvrši sopstveni „puč“, „ukidajući većinski opozicione ustanove i uspostavljajući režim nalik na kubanski“, iako se ništa od ovoga nije dogodilo. U nastojanju da ospori demokratski izabranog lidera, Post se priklonio Donaldu Trampu i podržao krajnje desničarskog lidera Huana Gvaida kao „legitimnog predsednika Venecuele“, što je prema lokalnim anketama podržalo samo 3% građana.
Uredništvo je takođe izrazilo želju za promenom režima u Nikaragvi. List tvrdi da je predsednik Danijel Ortega „čekićem udario“ po opoziciji, žaleći što SAD nisu ponudile ništa više od „blage verbalne kritike“. Šta se dogodilo sa Amerikom iz ‘80-ih „koja je potrošila silne novce i politički kapital na promociju demokratije u Nikaragvi?“ upitao je Post.
Lažne vesti, lažne novine
Vašington Post je bio glavni promoter sistema za otkrivanje lažnih vesti PropOrNot, koji je gotovo odmah provaljen kao lažna operacija, primoravajući list da se javno distancira od vlastitog izveštavanja. Međutim, upravo je Post ovekovečio najozloglašeniju i najštetniju lažnu vest 21. veka: iračko oružje za masovno uništenje i veze Sadama Huseina sa Al-Kaidom.
U vrlo uticajnom uvodniku pod naslovom „Neoborivo“, Post je pisao da je, nakon govora državnog sekretara Kolina Pauela u UN-u, „teško zamisliti da bi iko mogao sumnjati da Irak poseduje oružje masovne destrukcije… Pauel je takođe izneo uverljive tvrdnje da režim Sadama Huseina sarađuje sa ogrankom Al-Kaide koji pokušava da nabavi hemijsko oružje i organizuje napade u Evropi”. „Nema jačeg inspiratora američke invazije na Irak od uredničke stranice Posta, koji je u nekoliko desetina uvodnika udarao u ratne talambase,“ ističe Koen za MintPress i dodaje:
Kontra-uvodnik Posta se gotovo jednako ogrešio o Irak, nudeći malo korekcije ili odstupanja od uredničkog teksta, posebno u kritičnom medijskom trenutku nakon govora Kolina Pauela u UN-u. Kada je uredništvo izreklo svoju „Neoborivu“ presudu, na op-ed stranici se pojavila sramotna kolumna pod naslovom „Ubeđen sam“. List je imao veliku ulogu u pribavljanju saglasnosti za najsmrtonosniji rat od Vijetnama do danas, objavivši 27 uvodnika u prilog invaziji. Naravno, list je reterirao nakon što se slegla prašina, izvinjavajući se zbog svoje uloge u ratnom huškanju. Pa ipak, nastavio je da podržava sve potonje sukobe.
U odbrani državne prismotre
Iako poručuje da „Demokratija umire u mraku“, Vašington Post potencira negativan stav o pojedincima koji rasvetljavaju ilegalne državne aktivnosti. „Bez pomilovanja za Edvarda Snoudena“, pisalo je uredništvo 2016, osuđujući njegove pristalice poput reditelja Olivera Stouna, i besneći što je Snouden otkrio špijuniranje Rusije i sajber napade na Kinu. U svojoj opsežnoj kritici, list je insistirao da operacija nadziranja američkih građana nije rezultirala „nikakvom konkretnom štetom”. List je tako ušao u istoriju kao prvi medij koji je zatražio hapšenje sopstvenog izvora, na čijim plećima i podacima je zaradio Pulicerovu nagradu.
Ako Snouden nije bio dostojan odbrane, onda ne čudi što je uredništvo Posta bilo oduševljeno isterivanjem Džulijana Asanža iz ekvadorske ambasade u Londonu, proglasivši to „pobedom vladavine prava“. „Asanž nije heroj slobodne štampe. I odavno je morao podneti ličnu odgovornost,“ pisao je list, šireći teoriju zavere da je australijski izdavač radio sa Rusijom na hakovanju američke demokratije. Na udaru se našla i ekvadorska vlada Rafaela Koree, koji je ponudio azil zapadnim disidentima. U tekstu iz 2013, Post je označio Koreu kao „autokratu“ i „vodećeg antiameričkog demagoga“. Takođe su mu direktno pretili, navodeći: „Ako gospodin Korea poželi dobrodošlicu Snoudenu, to će imati svoju cenu.“
Naravno, list se blisko povezao sa dubokom državom nakon što je Amazon potpisao niz ugovora o obaveštajnim i računarskim uslugama sa nekoliko bezbednosnih službi SAD-a. Amazon Web Services je 2020. potpisao novi ugovor sa CIA-om vredan desetine milijardi dolara.
Surova kritika građanskih pokreta
Vašington Post se obrušavao na sve nove političke pokrete koji kritikuju vladajući establišment. Glavni među njima je onaj oko Bernija Sandersa, kome je list namenio poseban tretman. Tokom 2016, Post je objavio 16 negativnih članaka o Sandersu u razmaku od 16 sati; takođe je koristio svoju fact-checking stranicu da bi ga nemilosrdno potkopavao, ponekad do granica bizarnosti.
Uredništvo je učinilo sve što je moglo da Sanders ne bude izabran 2016, objavljujući uvodnike poput „Bujna mašta Bernija Sandersa“, kojim je branilo velike banke od Sandersovih napada; u tekstu „Sandersovo šokantno neznanje o ključnim pitanjima“, Hilari Klinton je predstavljena kao ubedljiviji reformator Wall Street-a; članak „Sandersove prazne priče o slobodnoj trgovini“ tiče se dugo osporavanog Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini kao prilike za otvaranje novih radnih mesta. Tokom 2020, Post je bio jednako surov prema Sandersu, objavivši uvodnik pod naslovom „Posvetimo više pažnje Demokratama koji su u dodiru sa stvarnošću“, u kojem se navodi da „Sanders obećava besplatne stvari svima, dok drugi kandidati predlažu pametnije i određenije pristupe.”
Na temu obrazovanja, list je upozoravao čitaoce da „postoje posledice besplatnog studiranja“. Glavna među njima je činjenica da bi privatni univerziteti zarađivali manje novca, što bi, očigledno, trebalo jako da nas zabrine. „Opraštanje studentskih dugova na pogrešan način samo će pogoršati nejednakost,“ pisalo je u naslovu drugog uvodnika, u kojem su urednici izigravali ultralevičare, tvrdeći da bi besplatni fakulteti samo doneli prednost studentima elitnih koledža. List je dalje simulirao levičarski stav, tvrdeći da bi totalno privatizovanje škola rešilo rasnu nejednakost u Americi, i da svako ko se tome suprotstavlja (poput prosvetnih sindikata) nije progresivni aktivista.
Najočigledniji sukob interesa koji je Post ikada prikazao tiče se kritike poreza na bogatstvo. „Elizabet Voren želi ‘porez na bogatstvo’. To bi moglo da ima kontraefekat,“ stoji u uvodniku, uz niz bizarnih i nelogičnih argumenata, poput tvrdnje da će imigranti prestati da dolaze u SAD ako se nametne takav porez (prag za plaćanje poreza na bogatstvo iznosi 50 miliona dolara). Pet meseci kasnije, uredništvo je potvrdilo svoj stav: „Porez na bogatstvo nije najbolji način za oporezivanje imućnih,“ napisali su, tvrdeći da bogati ljudi „mogu da priušte najbolje računovođe i advokate“, pa je njihovo oporezivanje verovatno nemoguće.
Naravno, vlasnik Posta, Džef Bezos, ima sve razloge da spreči uvođenje poreza na bogatstvo. Studija CNBC-a izračunala je da će Bezos biti primoran da plaća 5,7 milijardi dolara godišnje ako se poreski planovi Vorenove ostvare. Post je takođe zauzeo čvrst stav protiv regulacije monopola, osuđujući navodnu „antimonopolsku histeriju“ protiv Gugla. List je 2016. kritikovao Sandersa zbog njegove „uprošćene“ i „udvaračke“ demagogije o regulisanju Wall Street-a, insistirajući da je od 2008. prisutna duboka reforma finansijskog sektora, pa je još jedan krah malo verovatan.
Budući da je u vlasništvu poslodavca koji mizerno plaća radnike, Post se dosledno protivio nacionalnoj minimalnoj zaradi od 15 dolara. U martu je kategorično tvrdio da se „minimalac od 15$ nikada neće usvojiti“ i da bi Demokrate trebalo da odustanu od takve politike. Umesto toga, kažu, trebalo bi da „praktikuju umetnost mogućeg“. Što se tiče klimatske krize, Post je zauzeo izuzetno regresivan stav, direktno osporavajući Green New Deal. List je takođe podržao veoma kontroverznu metodu frekinga. Budući da je uredništvo Posta prepuno bivših novinara Wall Street Journal-a, poznatog po negiranju klimatskih promena, njihov stav i nije za čuđenje.
U vezi sa kovidom-19, Post se protivio apelima prosvetnih sindikata da škole ostanu zatvorene, kao i čekovima od 2.000 dolara. Univerzalna pomoć je „loša ideja, čije je vreme došlo zbog politike, a ne ekonomije“, ustvrdio je list. To ne znači da je Post bio protiv direktnih uplata svim građanima. Zapravo, svi zaposleni Posta su u januaru dobili po 2.021 dolara od menadžmenta, kao gest zahvalnosti za rad tokom pandemije.
Misija medijskog staleža je da razotkriva moćnike i poziva ih na odgovornost. Ali kada medije u velikoj meri poseduju i sponzorišu bogati ljudi, sve je teže ostati veran takvoj misiji. U Sovjetskom Savezu, svi su bili svesni da država kontroliše medije. Ali u korporativnoj državi poput SAD-a, i dalje se održava privid nezavisnosti, iako poverenje u medije godinama opada.
Iako se Vašington Post predstavlja kao kritička publikacija koja se suprotstavlja moći, činjenica je da njegovo uredništvo uporno zastupa neoliberalni elitistički konsenzus o brojnim pitanjima, pokazujući vrlo malo ideološke raznolikosti. Demokratija izumire u redakciji Vašington Posta.
(Alan MacLeod/MintPress-ZTP, foto: CNN)
