Teško je ignorisati način na koji nemir i užas izazvani optužbama za seksualno nedolično ponašanje nemačkog benda Ramštajn odražavaju čudesne scene koje se odigravaju na njihovim živim nastupima. Skoro 30 godina, šestočlana grupa poreklom iz Istočne Nemačke izvodi mračne i provokativne tekstove uz obilje pirotehnike, nasilne teatralnosti i agresivnih instrumentala. U svetlu nedavnih optužbi, džinovski dildoi koji lansiraju vatrene lopte i standardne numere kao što je „Pussy“ konačno se preispituju na mnogo ozbiljniji način.
Nekoliko mladih žena nedavno je progovorilo o primoravanju na seks sa frontmenom Tilom Lindemanom. Takva praksa, koja je očigledno dobro uvežbana koliko i detaljno koreografisani nastupi grupe, uključivala je obilje pića na zabavama pre i posle svirke, kao i drogu (možda i u obliku lekova za uspavljivanje), a zatim prinudni seks sa Lindemanom. Seks kombinacije su nameštali Lindemanovi ljudi iz putne logistike, baš kao što ostali članovi benda marširaju na sceni dok Lindeman komanduje. Slike 60-godišnjeg pevača u koncertnim kostimima, neretko u S&M crnim kožnim prslucima, a katkad i u crvenim naučno-fantastičnim uniformama, preplavile su medije, što je znak da nemačka javnost konačno poziva bend na odgovornost za napade koji se dešavaju godinama, a kojima se njegovi članovi otvoreno razmeću u svojim pesmama.
Međutim, uvredljivost Ramštajna ima raspon od agresivne mizoginije do nečega što je, sasvim neočekivano i s obzirom na osetljivost Nemaca na takve stvari, izazvalo daleko manje pažnje. Toksična muškost benda deo je desničarskog šovinizma koji u današnjoj Nemačkoj pronalazi utočište u krajnje desničarskom populizmu i trenutno je u porastu. Ramštajnovi scenski trikovi svode se na tobože ironično preuzimanje tevtonskih nepočinstava, podmuklog zla i despotizma. Najuspešniji nemački kulturni proizvod je ekipa koja se razmeće germanskom simbolikom, vojnim čizmama i estetikom Leni Rifenštal, uz rasprodate stadione širom sveta. To je najuspešniji nemački bend u istoriji, sa više od 20 miliona prodatih albuma. Iako se ovaj Deutschtümelei (preispoljno Germanstvo) odvija pred očima liberalne, moderne Nemačke, bend je imao široku naklonost javnosti.
Nemački nacionalizam danas nije onaj sa Ramštajnovih nastupa, ali Ramštajn dobro razumeju desničari koji se odupiru nemačkim kulturnim okvirima i sprovode sopstvene nasilne strategije za njihovo probijanje. Budući da Ramštajn probija te iste posleratne prepreke, doduše kroz ‘ironičnu kritiku’, bend se našao na istoj strani sa desničarima u vreme kada popularnost krajnje desnih partija i stopa zločina iz mržnje rastu širom zemlje. Stranka krajnje desnice, Alternativa za Nemačku (AfD), sedi u nemačkom zakonodavnom telu, Bundestagu, i trenutno ima najviši rejting (18 odsto) od osnivanja. Prošle godine, broj zločina iz mržnje takođe je dostigao istorijske rekorde. Nova anketa pokazuje da trećina muškaraca mlađih od 35 godina smatra da je u redu da šamaraju svoje partnerke.
Muzički spot benda iz 2019. „Deutschland”, na primer, predstavlja devetominutni, bombastični vrtlog zlokobnih i jezivih isečaka iz nemačke istorije, od brutalnih sukoba rimskih legionara i germanskih pagana, preko Holokausta, do sovjetskog komunizma. Čitav horor šou se odvija preko Ramštajnove muzičke podloge: Lindemanovih grubih i potmulih vokala, hipnotičkih sintisajzera i isprekidanih gitarskih rifova. Ubedljivo najspornija scena objavljena je najpre kao trejler: članovi benda obučeni kao zatvorenici jevrejskog koncentracionog logora, stoje na vešalima između SS oficira, sa omčama oko vrata.
Ramštajnov koncept je očigledno neukusan i prizeman, ali u tome nema nikavog prekršaja, zar ne? To svakako nije prvi pokušaj podmetanja fašističke ikonografije u svrhe provokacije. Na kraju krajeva, košmarna menažerija prikazana u spotu „Deutschland” jeste žigosana od strane Germanije, Afrikanke koja figuriše kao svojevrstan vodič kroz krvave epohe nemačke istorije. Jedan od stihova na nemačkom jeziku glasi: „Zemljo, ne mogu više da ti dajem svoju ljubav.” Štaviše, setite se Sida Viciousa i majice sa kukastim krstom ili kostima slovenačkog benda Lajbah u nacističko-komunističkom stilu; sve legitimni oblici provokacije. Kritičari su slavili Lajbahov ironični prikaz totalitarne estetike kao duhovit i zajedljiv.
Kada se Ramštajn pojavio na nemačkoj metal sceni 1994. godine, kritičari su bili zbunjeni: da li je to bio još jedan neonacistički bend poput Böhse Onkelz, ili satira poput Lajbaha? Zapravo, nije ni jedno ni drugo. Naziv Rammstein (namerno pogrešno napisano) potiče iz jedne od njihovih prvih pesama o nesreći na aeromitingu (1988) u američkoj vazduhoplovnoj bazi Ramštajn blizu Kajzerslauterna u zapadnoj Nemačkoj. Tri letelice su se sudarile tokom smotre na otvorenom, pri čemu su poginuli piloti i 67 gledalaca. To je bila do tada najtragičnija nesreća na aeromitingu u istoriji. Pesma sadrži stihove koje Lindeman izgovara grubim, dubokim glasom: „Ramštajn… čovek gori. Ramštajn… u vazduhu se oseća miris spaljenog mesa.“ Fascinacija krvoprolićem i nasilnom smrću datira još od prvih pesama grupe, i nikada nije prestala.
Lindeman i ostali članovi benda potiču sa istočnonemačke post-pank scene, koja je delovala u subkulturnim nišama isklesanim nezadovoljstvom. Od samog početka, bend se oslanjao na snažan zvuk, vojne uniforme i orgije vatrenih lopti, eksplozija, dima i vatrometa. Grupe Kiss i Einsturzende Neubauten iz Zapadnog Berlina odmah padaju na pamet kao uticaji, ali Ramštajn je svoje nastupe podigao na nove visine. Indastrijal metal grupa Throbbing Gristle, poput Lajbaha, takođe se može uporediti, ali kada se ove grupe igraju sa simbolima autoritarne politike, jasno ih stavljaju u kritički kontekst. Članovi Lajbaha, na primer, nose čitav asortiman kostima: ex-yu socijalističke, nemačke nacističke, crvenoarmejske i lovačke. Oni kritikuju totalitarne ideologije kao takve, i bend ne privlači neonacističke fanove jer oni nemaju osećaj da im se bend obraća.
Scenski nastupi i stihovi Ramštajna, kao rodonačelnika žanra Neue Deutsche Härte, pozivaju fanove da se identifikuju sa spornim sadržajem kako bi mogli da ga prevaziđu. Šok efekat bi trebalo da izbaci slušaoce iz njihove zone komfora, koja je, po svemu sudeći, učaurena u nacionalizmu. „Veliki deo Ramštajnove provokacije svodi se na preterani prikaz Germanstva na njihovim maskama, slikama i u muzici,“ kako je to objasnio jedan muzički novinar. U čitavom nizu intervjua, članovi benda brane svoj opus kao kritički, i niko od njih ne ispoljava desničarske sentimente. U stvari, oni sebe nazivaju levičarima. Štaviše, uprkos svim kontroverzama, veći deo nemačke kulturne industrije nije imao zamerki na svog favorita. Na 20-godišnjicu osnivanja benda, magazin Metal Hammer ga je pohvalio rečima: „Ramštajn spada u najuticajnije, najinovativnije i najuspešnije bendove koje je Nemačka ikada proizvela.” Nagrade nemačke muzičke industrije kojima je bend zatrpavan zapravo su ga označile kao vrhunskog ambasadora nemačke popularne muzike. Čini se da većina Nemaca kupuje čitav paket kao legitiman umetnički poduhvat, a slično bi bilo u Sjedinjenim Državama.
Ali Nemačka nije Amerika. Zbog svoje nacističke prošlosti, ona prihvata određena pravila, poput prigušenog nacionalizma i zabrane nacističkih simbola, kojih druge zemlje ne moraju da se pridržavaju (mada bi neke svakako morale). U decenijama nakon ujedinjenja Nemačke, ove norme su postepeno ublažavane, dok je nacistički period bledeo iz kolektivnog sećanja. Najzad, ova etika je bila temelj identiteta naroda koji se konstruktivno bavio odgovornošću svojih predaka za uspon nacista, rat i holokaust. Većina Nemaca je dugo smatrala da je njihova osetljivost na istoriju i afinitete koji su proizveli naciste poslužila kao zaštitni zid između demokratske većine i krajnje desnice. Što je ovaj zid porozniji, to je veći prostor za krajnju desnicu. Nažalost, razumevanje koje nemačka javnost sada ukida Ramštajnu zbog navodnih seksualnih prestupa, izgleda da još uvek važi za hiperbolički nacionalizam i veličanje nasilja kao takvog. To što bend može da se izvuče sa kršenjem tolikih kulturnih normi, i da još uvek privlači toliku publiku, znak je sve desničarskijeg duha vremena u posleratnoj Nemačkoj.
Zaista, Nemačka je na velikoj prekretnici: njena demokratija je stara više od 70 godina (30 za istočnjake) i uvaženi je član slobodnog sveta. „Normalizacija“ Nemačke, odnosno činjenica da sada igra po gotovo istim pravilima kao i druge zemlje, po mnogima je zaslužena. To znači da Nemci ne moraju da budu specijalno oprezni u pogledu, na primer, kritikovanja izraelskih akcija u Palestini ili prihvatanja izbeglica. „Nemci se pomalo stide svoje nacionalnosti,“ objasnio je glavni gitarista Ramštajna Rihard Kruspe. „Imali smo poremećen odnos prema tome još od Drugog svetskog rata. Mi pokušavamo da uspostavimo prirodan odnos prema našem identitetu.“ Kruspe dodaje: „Mi smo jedini koji to rade kao pravi Nemci. Ostali pokušavaju da imitiraju Engleze i Amerikance. Skoro da smo previše nemački za Nemačku.”
Slično poentira i ritam gitarista Pol Landers: „Naš cilj je da ljudi koji su stegnuti koliko i mi uzviknu ‘Deutschland’, a da se ne osećaju loše zbog toga. Veoma je važno da jednom godišnje, barem na koncertu Ramštajna, uzviknete ‘Deutschland’. Već sledećeg dana možete da se vratite na posao i da se stidite.“ Ovakva normalizacija je nešto za šta se krajnja desnica uporno borila; Nemci bi konačno trebalo da se hvale svojom nacijom u javnosti, mašu nemačkim zastavama do mile volje i kritikuju prisustvo stranih državljana u svojoj zemlji, baš kao i drugi narodi, a da to ne izaziva međunarodne skandale. Ramštajn je izvodio čitave repertoare ispod ogromne svetleće rune koja podseća na Gvozdeni krst, vojno odlikovanje u nekadašnjoj Pruskoj, a potom u Nemačkom carstvu i nacističkoj Nemačkoj. Desničari razumeju da ovaj tabu – izbegavanje Gvozdenog krsta kao simbola Nemačke – sada više nije toliko problematičan.
Isto tako, u videu iz 1998. za pesmu „Stripped“, Ramštajn je koristio kadrove iz rasističkih i hipernacionalističkih filmova Leni Rifenštal, koji su Olimpijske igre iz 1936. prikazali kao veliko dostignuće nemačkog naroda. Nije ni čudo što se u njihovoj publici mogu videti mladići sa kukastim krstovima i majicama Böhse Onkelz. Ramštajn je prigrlio otvoreno gaženje po politički korektnom senzibilitetu moderne Nemačke. „Oni su odličan primer škole mišljenja koja zagovara slobodu govora po svaku cenu,“ kaže Mark Svatek, poznavalac nemačke muzičke scene. „To je slična priča kao i sa Böhse Onkelz, samo što je Ramštajn međunarodno uspešan i potiče iz Istočne Nemačke, dok su Onkelz klasični nacisti.” Jedan od urednika Süddeutsche Zeitung, Ulf Pošart, odlično je poentirao 1999. godine, a njegove reči jednako važe i danas. „Ramštajnova povratna sprega sa narodnjačkom močvarom Nove desnice,“ tvrdio je Pošart, lišava njihovu muziku radikalnog, kritičkog potencijala prave umetnosti.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Dagblad Noorden)
