Glavni ideolog kineskih lidera: Vang Huning, čovek iza Si Đinpina

U jeku Kulturne revolucije, preko milijardu primeraka Maove Male crvene knjige distribuirano je širom Kine. Ova džepna zbirka citata postavila je temelj za eru komunističkih čistki. Utopistima je potrebna teorija. I dok su maoistički postulati iz prošlog veka izbledeli, potreba Kineza za čvrstim intelektualnim temeljima i dalje je jaka.

Si Đinpinova Razmišljanja o socijalizmu sa kineskim karakteristikama za novo doba je ta nova teorija. Ali tekst nije napisao gensek Komunističke partije Kine, već njen neupadljivi 65-godišnji teoretičar. Vang Huning je tiho oblikovao Kinu u poslednje tri decenije, uprkos činjenici da malo njegovih sunarodnika može da ga prepozna među ostalim funkcionerima. Diplomac francuskog jezika služio je kao savetnik tri generacije kineskih rukovodilaca od smrti Deng Sjaopinga 1997: Đang Cemina, Hu Đintaoa, a danas i samog Si Đinpina.

Njegovo verovanje u dinamično privatno preduzetništvo, pod kontrolom partije i države, definisalo je kinesku političku misao. Dok se KPK formalno vodi nacionalnim ustavom, odluke se donose i legitimišu kroz teorijske inovacije. Marksizam i njegova tumačenja čine osnovu te političke teorije, ali je ta osnova periodično korišćena da objasni neophodnost i radikalne kolektivizacije i radikalnog kapitalizma. Od 1949. na dalje, politika je vođena na sledeći način: harizmatični vođa bi sprovodio direktive potkrepljene teorijskim iskoracima, koji su najčešće pripisivani samim liderima.

Čak je i energični reformator Deng Sjaoping, koga danas pamte uglavnom po neubedljivim izjavama o prednostima pragmatizma, vodio teorijske bitke sa liberalnim reformatorima i konzervativnim maoistima. Na primer, događajima na Trgu Tjenanmen prethodila je decenija teorijskih rasprava, sa ideološkim sukobima oko ekonomije, ali i oko koncepata otuđenja i individualizma. Deng Sjaoping je potisnuo svoje protivnike služeći se čvrstorukaškim taktikama i političkim manevrisanjem nakon masakra iz 1989, ali je teorijsku poziciju učvrstio kroz vlastitu doktrinu.

Prenošenjem štafete od Deng Sjaopinga do Đang Cemina krajem 1990-ih, Kina je prešla iz vlasti revolucionarnih intelektualaca u vladavinu inženjera koji su postali birokrate. Vang Huning je pomogao u izradi Tri postavke Đang Cemina početkom 2000-ih, što je bio prvi veliki reset kineskog marksizma nakon teorije Deng Sjaopinga. Partija je trebalo da predstavlja naprednu kinesku industriju, civilizaciju i narod. Huning je bio autor i Naučne perspektive razvoja Hu Đintaoa, koja je zadržala ideju podizanja životnog standarda uz istovremeno obezbeđivanje jednakosti.

Vang Huning, sednica KPK, mart 2019. (foto: Wang Zhao/AFP/Getty) 

Tako je započeo dugi marš ka privatnom preduzetništvu i tržištu. No, liberalizacija društva nije posmatrana kao neophodan uslov ekonomskog rasta. Vang je umesto toga nastojao da promoviše autohtone političke tradicije kao moguću alternativu zapadnom liberalizmu. Ovde se oslanjao na ideje koje su popularisali novi levičari 1980-ih i ‘90-ih, kritikujući liberalne ekonomske i političke reforme.

Nova levica je uvidela da se Kina neće vratiti revolucionarnoj politici, ali su tražili alternative zapadnjačkoj šok-terapiji i političkom haosu koji je nastao na ruševinama Sovjetskog Saveza. Teoretičari poput Cue Žijuana, promotera modela Velikog skoka napred i Kulturne revolucije u službi „ekonomske demokratije“, sigurno su imali uticaja na Vang Huninga. To se moglo videti i u njegovom stavu da „ekonomska plima mora da podigne sve čamce”, ako želi da suzbije potencijalno nezadovoljstvo. Ipak, mandati Cemina i Đintaoa danas se pamte kao zlatno doba slobode, osvojene po cenu popuštanja partijske kontrole nad ekonomijom, što je suprotno teorijskim stavovima koje je Vang Huning pripremao za oba rukovodstva.

Uspon Si Đinpina na mesto dominantnog lidera bio je povratak u stara dobra vremena, tj. ličnu vladavinu opravdanu teorijskim inovacijama. Ideje iza Sijeve doktrine približno su iste kao i ideje prethodnih vođa, što je očekivano s obzirom da imaju istog autora. Ali za razliku od Cemina i Đintaoa, Đinpin se potrudio da ispuni teorijske preporuke Vang Huninga. Spremno se obrušio na svojeglave biznismene i korumpirane zvaničnike.

Iako je Huning ostao u senci, njegova knjiga o američkoj politici iz 1991. vaskrsla je usled podizanja kinesko-američkih tenzija. Amerika protiv Amerike je srčana kritika atlantističkih demokratskih institucija, napisana za vreme Huningovog boravka u SAD-u. Ona prikazuje društvo u kome su temeljne vrednosti potkopane i bazična učenja napuštena; ritual glasanja je postao besmislen, pisao je, budući da je vlada potpuno otuđena. Knjiga govori o urušavanju američke demokratije, ali se pre može smatrati smernicom za kinesku politiku, sažetom u „hajde da učinimo suprotno od ovoga“.

Dosta se govori o usponu Kine kao pretnji Zapadu, ali za Huninga to nije slučaj „Amerike protiv Kine“, već „Amerike protiv Amerike“. Kina neće ostvariti dominaciju kroz vojni sukob sa Zapadom, već nadživljavanjem istog. Oružje nove generacije koje inženjeri kineske armije sigurno razvijaju verovatno se nikad neće upotrebiti, osim u propagandne svrhe. Suštinska prednost dolazi od teoretičara poput Vang Huninga, i ideja koje će osigurati trajnost kineskog sistema.

(TheSpectator-ZTP, foto: AP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.