Nedavni teroristički napadi u Francuskoj i verbalni sukob između Pariza i Ankare doveli su u pitanje strateške saveze i promenili geopolitički pejzaž Mediterana. Mnogi to nazivaju „sukobom civilizacija“ između liberalno-sekularnog Zapada, predvođenog Francuskom, i ekstremnog islamizma, predvođenog Turskom.
Međutim, dublja analiza pokazuje da sukob između francuskog predsednika Makrona i njegovog turskog kolege Erdogana nije ništa drugo do borba za dominaciju u istočnom Mediteranu i Africi. Pariz i Ankara imaju svoje razloge za prikazivanje ovog konflikta kao kulturnog i verskog sukoba, a ne borbe za geopolitičku prevlast.
Makron koristi opravdani bes zapadne javnosti kako bi podigao kolektivnu svest Evrope. Nada se da će tako stvoriti atmosferu za uvođenje sankcija Turskoj, naročito kada Nemačka, Italija, Španija, Mađarska i Malta oklevaju da to učine, uprkos svakodnevnom kršenju grčke i kiparske suverenosti od strane Ankare.
Sa svoje strane, Erdogan svesno zaoštrava lažnu polemiku o „islamofobiji“, pokušavajući da ojača reputaciju jedinog islamskog lidera koji se usuđuje da ospori francusku neokolonijalnu politiku. Međutim, turski predsednik to čini sprovođenjem sopstvene neokolonijalne politike u istočnom Mediteranu i Africi. U isto vreme, Erdogan osporava potencijalne sankcije protiv svoje zemlje predstavljajući ih kao osvetnički odgovor „hrišćanske Evrope“ muslimanskoj Turskoj.
Međutim, oba lidera snose određenu odgovornost za porast islamskog ekstremizma u Evropi, na Bliskom istoku i u Africi. Bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi podržao je džihadističku invaziju na Libiju i omogućio finansiranje militantnih grupa povezanih sa Al-Kaidom, nakon uklanjanja libijskog vladara Moamera Gadafija. Te džihadističke grupe su se zatim proširile u susedne afričke zemlje, pa čak dospele i do Sirije na Bliskom istoku. Iako Makron pere ruke od postupaka Sarkozija i njegovog naslednika Fransoa Olanda, aktuelni francuski predsednik je u izjavi od 14. aprila 2018. rekao da je „crvena linija pređena“, misleći na napad hemijskim oružjem na Dumu, za koji je prvobitno okrivljena sirijska vlada. Makron je odobrio francuske udare na sirijsku vojsku, čime je direktno podržao terorističke grupe bazirane u arapskoj zemlji.
Turska je godinama bila baza za snabdevanje i utočište za organizacije koje su činile jezgro ISIS-a i Al-Nusre. Kao što obično biva, obe države su izgubile kontrolu nad ekstremističkim grupama koje su sponzorisale, sa tragičnim posledicama po narode Afrike, Bliskog istoka i Evrope. I Makron i Erdogan politički koriste nestabilnu situaciju u Francuskoj, istovremeno skrivajući svoju stvarnu odgovornost za porast islamskog terorizma. Erdogan tvrdi da je Makronova agenda antiislamski krstaški rat, iako je to više kampanja demontiranja mreža Muslimanskog bratstva koje uz podršku Turske postoje u Francuskoj decenijama.
Francuski predsednik takođe koristi ovu agendu za napad na svoje političke protivnike. Ministar obrazovanja Žan-Mišel Blanker čak je optužio levičarske političare za „ideološku sinergiju“ u terorističkim napadima, te imenovao najmanje 50 muslimanskih grupa kao „moralne počinioce“. Ovim grupama francuske vlasti sada prete zatvaranjem.
Makronovu retoriku prihvatio je veliki deo javnosti, ljut zbog stravičnih ubistava nevinih civila. Osim što će napasti domaće političke protivnike, Makron će iskoristiti lažni pojam „sukoba civilizacija“ kako bi pokrenuo sankcije EU protiv Turske, a u kontekstu svog rivalstva sa Erdoganom u istočnom Mediteranu i Africi. Turska je napravila značajan prodor u bivšim francuskim kolonijama u Africi i ubrzano širi svoj uticaj. Zapravo, Erdogan je otišao korak dalje i pružio direktnu podršku terorističkim organizacijama poput Boko Harama u Nigeriji i Al-Šababa u Somaliji.
Francuska se ne takmiči sa SAD ili Britanijom za uticaj i ekonomsku dominaciju nad svojim bivšim kolonijama u Africi. Turska je, međutim, prihvatila takav izazov, predstavljajući se kao islamski „antikolonijalista“. Ipak, u istočnom Mediteranu Erdogan nastupa poput imperijalnih sila 19. veka, pokušavajući da izvuče resurse iz teritorijalnih voda Grčke i Kipra, što je naišlo na snažno protivljenje francuskog predsednika. U stvari, tek je prošle nedelje Erdogan priznao da svaki turski vojnik koji umre u Siriji „znači da ove zemlje postaju naša zemlja“, što je jasna naznaka teritorijalnog ekspanzionizma.
Štiteći svoje korporativne naftne interese u istočnom Mediteranu, Francuska će nastaviti da osporava turske planove za eskploataciju gasa blizu Grčke i Kipra. Makron će, međutim, teško obuzdati tursku invaziju u Africi, jer se Erdogan oslanja na islamsku solidarnost i ličnu harizmu protivnika francuskog kolonijalizma, iako i sam nastupa imperijalno u istočnom Mediteranu i Siriji.
Francusko-tursko rivalstvo nekada je bilo bilateralno. Ali nakon turske podrške terorističkim napadima u Francuskoj, Erdogan je praktično prisilio Evropu da snažno podrži Makrona. To će verovatno dovesti do uvođenja sankcija Turskoj na sastanku Evropskog saveta sledećeg meseca, a Erdogan je samo otežao EU članicama da stave veto na takvu odluku.
(GlobalResearch-ZTP, foto: AFP)
