Beloruski predsednik je relikvija iz Brežnjevljeve ere, koja je nekako uspela da izbegne sudbinu drugih bivših sovjetskih lidera
Biranje predsednika u Belorusiji prilično je jednostavno – pod uslovom da se zovete Aleksandar Lukašenko. Ovaj 65-godišnji državnik je sebi uknjižio pobedu ništa manje nego pet puta za poslednjih četvrt veka; takođe je dobio dva referenduma koji su Ustav promenili malo više po njegovom ukusu. Za Lukašenka pitanje nije „da li ću pobediti?“ već „za koliko?“. Poslednji put se zadovoljio sa skromnih 84% glasova; 100% bi ipak previše ličilo na Sadama Huseina.
Posledica toga je da beloruski izbori nisu nešto što pobuđuje preveliku pažnju međunarodne javnosti. Bušova administracija je Lukašenka nazivala „posljednjim diktatorom u Evropi“ i „bastionom tiranije“ još 2005. godine, međutim niko zaista nije priželjkivao promenu beloruskog režima, bilo da je ona inicirana iznutra ili nametnuta spolja.
Sve do sada. Kako se Lukašenko bliži svojim šestim izborima, iznenada se suočava sa nečim na šta nije navikao: opozicijom. Brojni rivali su se pojavili, dok je obično uspavani glavni grad Minsk poprište velikih uličnih protesta. Uzroci nemira kreću se od ekonomske stagnacije do Lukašenkovog ekscentričnog odgovora na pandemiju Covida (ne brinite, pijte votku). Jedna nezvanična internet anketa daje mu podršku od 6%, druga mu dodeljuje 3%.
Da li to znači da možemo očekivati ustanak po ukrajinskom scenariju? Kako protumačiti sve brojnije reportaže novinara smeštenih u susednim zemljama? Da li će zvona slobode zazvoniti, kao što su zvonila u Ukrajini, Gruziji i Kirgizistanu 2004. i 2005. godine?
Moguće. Ipak se mora primetiti da je Belorusija dugo i tvrdoglavo išla svojim putem. Decembra 1991. godine, bila je deo trijumvirata republika koje su rasformirale SSSR, ali je od tih nesretnih dana povela konzervativniju politiku nego partneri u raspuštanju, Rusija i Ukrajina. Dok su Rusi izdržali deset godina bezakonja i korupcije pre nego što su izabrali snažnog lidera, beloruski narod je prepoznao svog čvrstorukaša već na prvim predsedničkim izborima.
Ali za razliku od džudo entuzijaste Putina, Lukašenko je bio konvencionalni tip državnika. Sa začešljanom kosom i gustim brkovima bio je slika i prilika sovjetskog aparatčika – kao da je kloniran u epruveti smeštenoj na polici, u dači, između tegle kiselih krastavaca i boce domaće votke.
Rođen 1954. godine, Lukašenko se formirao tokom Brežnjevljeve ere stagnacije. Studirao je na pedagoškom institutu i na poljoprivrednoj akademiji, služio u Crvenoj armiji, a zatim radio kao rukovodilac u zadrugama; za sve to vreme gradio je političku karijeru koja je rezultirala ulaskom u beloruski parlament 1990. godine.
Lukašenko suštinski nije mario za celu priču oko nezavisnosti. Protivio se raspadu SSSR-a i zadržao bliske kontakte sa ruskom komunističkom partijom; 1994. godine obratio se ruskom parlamentu i pozvao na stvaranje nove unije slovenskih država. Manje je držao do prijateljstva sa oligarsima a mnogo više do državne moći, želeći da na taj način konzervira SSSR u kom je odrastao.
Nije bilo ubrzane privatizacije, niti koketiranja s NATO-om, kao ni vaspostavljanja KGB-a. Ruski jezik, kojim govori većina naroda u zemlji, ostao je službeni jezik, a predsednik je držao sve svoje govore na njemu. Lukašenko je nastavio blisku saradnju sa Rusijom, pa su 1999. godine on i Jeljcin potpisali „Ugovor o stvaranju savezne države“.
Sporazum je bio prilično nejasan i nije proizveo mnogo toga. Lukašenkova čežnja je delovala neuzvraćeno – Ruska podrška je više bila usmerena Krimu, nego obnovi Belorusije. Ipak, njegova posvećenost očuvanju brežnjevljevske stagnacije zadobila je poštovanje mnogih. Demokratija je postala prljava reč za milione građana koje su prevarili takozvani reformatori i gramzivi zapadnjaci.
I tako je Lukašenko jedno vreme bio prilično uspešan u izbegavanju tranzicionih rizika, dok je narodu isporučivao stabilno i izdržljivo siromaštvo. Za BBC je 2012. izjavio: „Ne bih rekao da se u Rusiji devedesetih desila demokratija, to je bila anarhija… uspeli smo da sasečemo anarhične tendencije u korenu, spasili smo zemlju.“ Upravo je takvim zaštitničkim pristupom Lukašenko zaradio nadimak „batka“.
Njegov sovjetski stil vladanja doneo mu je svojevrsnu prednost. Za razliku od Kim Džong Il-a, on nije bio megaloman koji izgladnjuje vlastiti narod, dok pijucka konjak i lageruje nuklearne bojeve glave.
Ipak, previše moći predugo može načiniti štetu čak i najtvrdokornijim diktatorima. Stvari su postale sumnjive 2011. godine, kada je Lukašenko počeo voditi svog sedmogodišnjeg sina na sastanke sa šefovima država. Mali Kolja Lukašenko je tako upoznao papu Benedikta, Obamu i druge svetske lidere. Pomalo razočaran svojim odraslima sinovima, Lukašenko se posvetio pripremanju malog kraljevića za presto.
Uprkos trenutnim slabostima, ostao je oprezan i konzervativan. Kada je Putin anektirao Krim, Lukašenko je prvi put održao govor na beloruskom i pokušao da se distancira od svog moćnog zaštitnika, ali je ubrzo pristao na zajedničke vojne vežbe. Ranije ove godine, pregovarajući cene energenata sa Rusijom, Lukašenko je kupio kontingent norveške nafte i pozvao Majka Pompea u Minsk, no takvo zatezanje odnosa nije ni blizu onome između Rusije i Ukrajine.
Kada je pandemija pogodila Belorusiju, predsednik je poricao njenu ozbiljnost; predlagao je lečenje bolesti votkom i nastavio sa proslavom Dana pobede. Ali on nije bio jedini lider koji je potcenjivao koronavirus; Boris Džonson se tada kuražio da će nastaviti sa rukovanjima, sve dok i sam nije poklekao pod Covidom-19.
Ipak, nisu grandiozni potezi ili tiranija pokrenuli snažnu opoziciju sa kojom se ovaj retro diktator suočava. Izgleda da je prelomni trenutak bio geg popularnog Jutjubera Sergeja Tihanovskog; on je Lukašenkove brkove uporedio sa bubašvabom, a zatim na kombiju provozao džinovsku papuču kao sredstvo za suzbijanje insekata. Iznenada, demonstranti su izašli na ulice Minska sa papučama u ruci, a strani novinari počeli da izveštavaju o potencijalnoj „papuča revoluciji“.
Tihanovski je bačen u zatvor, a ubrzo mu se pridružio Viktor Babariko, 56-godišnji bivši bankar, ranije zaposlen u ruskoj filijali Gazprombanke. Uhapšen je pre nego što je podneo kandidaturu za predsednika, uz optužbe za finansijski kriminal. Babarikovo hapšenje izazvalo je ogorčenje, pa su demonstranti u Minsku formirali dva kilometra dugačak ljudski lanac. Drugi opozicioni lider, Valerij Capkalo, inače bivši ambasador u SAD-u, sa sinovima je pobegao u Rusiju.
Međutim, nakon progona ova tri muškarca, njihove supruge su zajedničkim snagama nastavile opozicionu borbu. Postoje izveštaji o protestnim skupovima i van glavnog grada, naročito u Grodnu, Gomelju i Brestu. Odjednom Belorusija nije tako uspavana i čini se da je Lukašenkova strategija sve manje održiva; pristigla je nova generacija koja nema sećanja o Sovjetskom Savezu niti o haosu 90-ih.
Lukašenko još uvek drži poluge moći: zatvorske kazne su efikasno sredstvo zastrašivanja, baš kao i pretnja gubitkom posla, ili pretnje porodicama. Dok optužuje strane agenture, predsednik se zaklinje da Belorusija neće podleći revoluciji ukrajinskog tipa. Zaista, ukoliko ne dođe do masovnog ustanka, te otkazivanja poslušnosti policije ili vojske, moguće je da će Lukašenko opstati na vlasti. Međutim, izbori neće izgledati kao pre, pobede će biti manje ubedljive, a službe bezbednosti imati pune ruke posla.
(UnHerd-ZTP, foto: Reuters)
