Kriza u Ukrajini je transformisala međunarodne odnose, primoravajući zemlje širom sveta da preispitaju svoje saveze i interese. Formiraju se novi obrasci koji će verovatno ostati na snazi dugi niz godina, a jedan od njih je da se globalni dogovori smatraju efikasnijim od regionalnih. Izgleda da su Švedska i Finska spremne da se pridruže NATO-u, dok je Britanija sklopila vojni sporazum sa Japanom. U teoriji, EU zemlje bi morale da priteknu u pomoć svakoj članici koja je napadnuta, ali Švedska i Finska smatraju da samo članstvo u NATO-u (koje nudi mesto pod amerčkim nuklearnim kišobranom) može da im pruži stvarnu zaštitu. Dok čekaju proceduru prijema, potpisali su vojni ugovor sa Britanijom koji im obećava privremenu zaštitu.
Sva ova dešavanja čine Emanuela Makrona nervoznim. On još uvek gaji svoju viziju Evrope koja može da se brani bez spoljne pomoći (ili NATO-a). U tom smislu, predložio je novu „evropsku političku zajednicu“, odnosno širu, labaviju organizaciju koja bi mogla da uključi zemlje od Britanije do Ukrajine; time bi bilo omogućeno učešće u evropskim strateškim planovima, mimo ostalih ciljeva EU. Ovo se uklapa u Makronovu ideju naoružavanju Evrope, sa ciljem da se udalji od NATO-a i smanji zavisnost od Vašingtona.
Površno gledano, Makronova ideja ima izvesnu vrednost. Da je takvo članstvo u „kantri klubu“ bilo moguće dok je Dejvid Kameron pregovarao sa EU, on bi to prihvatio i pobedio na referendumu. EU tako nikada ne bi izgubila britanski diplomatski kapacitet. Koliko god pro-EU kampanja tvrdila drugačije, pitanje suvereniteta je bilo ključno za ishod referenduma. Britanija je želela da kontroliše svoje granice i sklapa nove globalne saveze kako bi bolje odgovorila na izazove 21. veka. Ali sada kada Francuska predlaže ono što je Kameron želeo pre šest godina – labaviju političku uniju koja bi verovatno zadržala Britaniju u evropskom projektu – vredi li preispitati ovaj predlog? Uz slobodnu trgovinu sa EU i Makronovu ideju o članstvo u širem diplomatskom klubu, ne bi li to pojačalo uticaj Britanije u Evropi bez vezivanja za EU?
Makronova ponuda dolazi u teškom trenutku za odnose EU i Britanije. Premijer se nadao da će carinska granica između Severne Irske i Britanije nakon Bregzita podrazumevati minimalne propise. Ali ima ih toliko, sa hiljadama kamiona koji se ručno pregledaju, da je trgovina između dva dela Britanije naglo opala. To je dovelo do frustracija i masovnih protesta u Severnoj Irskoj. Džonson tvrdi da takvi nemiri nisu u interesu Britanije, Irske ili EU i želi da pregovara o novom sistemu. Makron to odbija, smatrajući političke posledice cenom Bregzita.
Drugi ishod Bregzita je da se EU bori da zadrži svoju diplomatsku snagu. Makron očekivano želi da se pozabavi time. Ali njegova inicijativa će imati svoja ograničenja. Teoretski, svaka članica EU može da postupa nezavisno u oblastima poput spoljnih poslova i nabavke vakcina. U praksi, članstvo u tako jakoj političkoj uniji podrazumeva imperativ saglasnosti. Oslobađanje od tog pritiska omogućilo je Britaniji da brže naoruža Ukrajinu i da sklopi nekoliko vojnih sporazuma. Čvrste koalicije mogu brzo da se deluju po ključnim pitanjima; setimo se Pet očiju, AUKUS-a ili Zajedničkih ekspedicionih snaga koje su bile izuzetno važne za Ukrajinu i saradnju sa G7 i EU oko sankcijama. Što se tiče trgovine, Britanija takođe želi da se pridruži novom Transpacifičkom partnerstvu. Anglo-francuski vojni sporazumi takođe pokazuju da ad-hoc koalicije mogu biti veoma efikasne.
Džonsonovi kritičari primećuju da premijer želi „i jare i pare“. Drugi smatraju da je to mudriji oblik saradnje sa drugim nacijama po pitanjima od zajedničkog interesa. Britanija je uvek koristila članstvo u različitim koalicijama kako bi unapredila svoj nacionalni interes, zemlja je bila u NATO-a i Komonveltu tokom čitavog perioda članstva u EU. Ipak, nakon Bregzita se pojavio snažan impuls ka fleksibilnijem i odgovornijem pristupu spoljnim poslovima.
(TheSpectator-ZTP, foto: AP)
