Veb portal Bored Panda, koji tretira „lagane i pomirljive teme“, izvestio je o navodno istinitom slučaju Amerikanke koja je odbila da njeno dete bude vakcinisano. Žena, koja je opisana kao „magnet za teorije zavere“, navela je petnaest razloga zašto su vakcine opasnije od bolesti od koje štite.
Kada je lekar shvatio da neće moći da promeni njena uverenja, odlučio je da joj ponudi još jedno: Da li ste razmatrali mogućnost da je antivakcinaška propaganda možda pokušaj Rusa ili Kineza da oslabe zdravlje stanovništva Sjedinjenih Država? Doktor je svesno prevario ženu i verovatno ojačao njeno verovanje u teorije zavere pretvarajući se da i sam u njih veruje. Ali taktika je uspela. Majka je pristala da joj se dete vakciniše.
Trenutno je vakcinacija ključna za suzbijanje pandemije covida-19 i povratak ljudskih sloboda. Ipak, jedan deo građana, poput žene u navedenom primeru, i dalje odbija vakcinaciju zbog specifičnih uverenja. Dokle smemo da idemo da bismo im promenili mišljenje? Da li bi lekar smeo da koristi slične taktike kako bi istu ženu privoleo na sopstvenu vakcinaciju protiv covida-19?
Podrška neobičnom postupku lekara dolazi iz škole mišljenja koju su nedavno razvili filozof Moti Gorin i njegove kolege. Oni tvrde da bi dobrobit pacijenta trebalo da bude primarna u donošenju medicinskih odluka, makar u situacijama kada se zablude ne mogu ublažiti otvorenim razgovorom.
Gorin i kolege dobrobit pacijenta sagledavaju objektivno, dakle, u skladu sa profesionalnim standardima, a ne samo u okvirima ličnih preferencija osobe. Oni naglašavaju da poštovanje lične autonomije „ne zahteva poštovanje svih preferencija pacijenata, nezavisno od toga koliko su informisani ili kompetentni“. Ponekad je dozvoljeno ili čak neophodno da ih zaobiđemo.
Ako primenimo ovo gledište na gorepomenuti slučaj, dolazimo do jasnog zaključka: pod pretpostavkom da je vakcinacija u najboljem interesu žene i da lekar ne može promeniti njeno mišljenje otvorenim razgovorom, verbalna manipulacija je bila dozvoljena i potpuno opravdana. Međutim, takvo rezonovanje ne smanjuje osećanje nelagode. Doktor jeste predstavio lažno uverenje i zavarao pacijenta oko svojih stvarnih namera. Stoga bi ovaj slučaj trebalo sagledati iz druge perspektive.
Ovde se možemo pozvati na klasičnog teoretičara prava Semjuela Pufendorfa. U svojoj studiji o ugovorima, Pufendorf je tvrdio da je saglasnost invalidna ukoliko se jedna strana – u ovom slučaju lekar – „diskvalifikuje“ kršeći norme profesije. Lekar je obavezan profesionalnom etikom koja u najmanju ruku zabranjuje obmanjivanje pacijenta. S obzirom da se doktor upustio u obmanu, time je sebe diskvalifikovao.
Ovaj „princip diskvalifikacije“ je suprotan stavu Gorina i kolega o dobrobiti pacijenta. I upravo bi takvo stanovište trebalo da usvojimo radi očuvanja medicinske etike. Tokom pandemije, kada je poverenje javnost u medicinsku profesiju ključno, mora se sačuvati integritet medicinskih normi. Prosto ne bi trebalo žrtvovati medicinsku etiku da bi se promenilo mišljenje nekolicine „magneta za teorije zavere“, jer se time rizikuje totalna erozija poverenja u medicinsku profesiju.
Iz perspektive javnog zdravlja, nekolicina ljudi koji zaista veruju u teorije zavere ne predstavljaju stvarnu pretnju. A iz perspektive njihovog individualnog zdravlja, sklonost teorijama zavere bi se mogla smatrati njihovom ličnom odgovornošću, a ne preprekom koju bi lekari mogli da zaobiđu služeći se manipulacijom.
Dakle, koliko daleko smemo ići da bismo promenili uverenja teoretičara zavere? Racionalno ubeđivanje trebalo bi da bude osnovni pristup lekara. Ukoliko se to pokaže neuspešnim, postoje i druge vrste uticaja koji su u skladu sa profesionalnim normama. Na primer, lekar bi mogao da preporuči odlaganje odluke o vakcinaciji, da izloži informacije na određeni način ili ih učini vidljivim kroz slike i video snimke. Međutim, ponekad ni takav pristup ne daje rezultate i takve slučajeve bismo morali da prihvatimo.
(TheConversation-ZTP, foto; Luis Alvarez/Getty)
