Egipat je ponovo pod vojnom upravom, ali Sisiju nedostaje Naserova harizma

Egipćani svoju zemlju ponekad nazivaju umm ad-dunya ili „majka sveta“. Egiptu nikada nije nedostajao prepoznatljiv identitet: sinovi Nila su naslednici jedne od najstarijih civilizacija na svetu. Njihova država je najmnogoljudnija arapska zemlja, i most između ishodišta na istoku i Magreba na zapadu.

Bilo je prirodno da Egipat zauzme centralno mesto u posleratnom arapskom poretku. Gamal Abdel Naser, njegov drugi postrevolucionarni predsednik, bio je harizmatični glas arapskog nacionalizma. Muslimansko bratstvo je rođeno u Egiptu, tamo je osnovana Arapska liga i odatle se vodila borba protiv Izraela. Niz se prekinuo kada je Naserov naslednik, Anvar Sadat, 1979. potpisao mirovni sporazum sa Izraelom, što se smatralo izdajom i verovatnim povodom za njegovo ubistvo. Ali ta odluka, zajedno sa ekonomskom liberalizacijom i okretanjem Americi, nagovestila je ideološki odmak od etatizma i Naserove prosovjetske naklonosti.

Egipat je izgubio svoju centralnu ulogu tokom diktature Hosnija Mubaraka. Iako je vladao 30 godina, Mubarak nije imao većih aspiracija mimo očuvanja vlasti. Ako je nešto postigao, to je bilo ukidanje zatečenog poretka – vojna država postala je policijska država. Iako bivši oficir, Mubarak se oslanjao na civilne sližbe kako bi osigurao svoju vladavinu. Naserov socijalizam i otvaranje ekonomije pod Sadatom ustupili su mesto nekontrolisanom burazerskom kapitalizmu. Korupcija i pokušaj stvaranja naslednog predsedništva doveli su do njegovog pada. Abdel-Fatah al-Sisi trpi poređenja sa svojim harizmatičnim prethodnikom, oficirom koji je predvodio državni udar i rasturio Bratstvo. Ali za razliku od Nasera, Sisi nije ideolog. Njegovi osnovni principi su vera u jaku vojsku i nepoverenje prema civilima. Ipak, on ne pokazuje ambicije ka regionalnom liderstvu, već se drži egipatskih interesa i ličnih prioriteta.

Sa 102 miliona stanovnika, Egipat je zemlja kojom je naizgled teško upravljati. Njegova stopa nataliteta je među najvišima na svetu; broj Egipćana se udvostručio od 1987, i uprkos težnjama ka smanjenju priraštaja, UN procenjuje da će do 2050. zemlja imati 160 miliona stanovnika. Svi ovi ljudi će živeti u zemlji koja, iako prilično velika, uglavnom je nenastanjiva. Oko 95 odsto Egipćana živi na 5 odsto državne teritorije. Projekti izgradnje novih gradova u pustinji uglavnom su propali.

Vlada se hvali rastom BDP-a od 5,3 odsto u 2018. i 5,6 odsto u 2019. Čak i prošle godine, kada je kovid-19 poharao svet, egipatska privreda je porasla za 3,6 odsto. Ipak, te pohvalne brojke ne prikazuju celu sliku. Sektor nafte i gasa čini skoro 24 odsto egipatskog BDP-a, kaže ministar energetike Tarek al-Mola. To je dobro za državne finansije, ali ne pomaže nezaposlenima koji čine 10 odsto stanovništva i 26 odsto mladih. Privatni sektor se znatno smanjio u poslednjih pet godina. Čak 30 odsto Egipćana palo je ispod zvanične granice siromaštva od 55 dolara mesečnog prihoda.

Poseban problem je to što vojska guši ekonomiju. Teško je proceniti novčanu vrednost njene imperije, budući da vojni računi ne podležu kontroli. Primera radi, vojska je preuzela industriju cementa, zatrpavši tržište sa toliko robe da su privatni proizvođači ostali bez posla; upravlja najvećom fabrikom đubriva u zemlji i najvećim ribnjakom u regionu, pri čemu je oba projekta Sisi lično otvorio. Predsednik se predstavlja kao čovek u pokretu, lider koji pokušava da razvije svoju zemlju. Jedan od njegovih savetnika kaže da se Egipćani još od vremena faraona dive vođama koje podižu velike građevine. Najveća među njima je novi glavni grad koji se uzdiže u pustinji istočno od Kaira.

(foto: Anadolu/Getty)

Egipćani često nazivaju Kairo Masr, što je arapska reč za sam Egipat; zemlja i glavni grad su nerazdvojni. Svaki četvrti građanin živi na širem području Kaira, aglomeraciji koja se proteže 40 kilometara od svog istorijskog centra. Grad koji se nekada činio vanvremenskim menja se vrtoglavom brzinom. Pražnjenje trga Tahrir samo je jedan od primera. Na putu od aerodroma prolazi se kroz Heliopolis, luksuzni kvart koji se mogao pohvaliti raskošnim zelenilom usred betona. Međutim, radnici su ogolili više od 400.000 kvadratnih metara zelenih površina kako bi napravili mesta za nove puteve.

Kao i mnoge posleratne arapske republike, egipatski vojni režimi jačaju unutrašnju bezbednost zapošljavajući sve više ljudi. Smatra se da je državna bezbednost imala više od 100.000 radnika, tri puta više od američkog FBI-a, sa mrežom doušnika koja broji milione. Ako ste živeli u Kairu u vreme Mubaraka, vaš vratar je sigurno bio na njihovom platnom spisku. Čak i sa tako širokom mrežom, režim nije mogao da pokrije sve tačke u svakom trenutku.

Sisijev režim gradi moderniju autokratiju. Zakonom iz 2018. naređeno je da sve taksi aplikacije prosleđuju podatke državi. Godinu dana kasnije, vlada je potpisala ugovor sa američkim Honeywell-om o instaliranju 6.000 kamera, povezanih sa vojnim „komandnim centrom“. Egipatski zvaničnici se dive kineskom rastu i razvoju uz istovrememo održavanje partije na vlasti. Sisi je pokrenuo program pod nazivom Itnajn Kifaja (Dva su dovoljna), na tragu nedavno napuštene kineske politike. Utisak je da egipatska vlada teži kineskom stilu upravljanja, sa velikim državnim projektima i jakom kontrolom stanovništva.

Na početku svog mandata, činilo se da je Sisi više bio zainteresovan za Afriku, zanemarenu pod Mubarakom, nego za arapski svet. Savetnici su govorili o ekonomskim mogućnostima južno od Sahare, dok su na Bliskom istoku videli samo probleme koji Egiptu nisu bili potrebni. Međutim, u poslednje vreme Sisi je postao nezaobilazna figura u arapskoj diplomatiji. Saad Hariri, bivši premijer i aktuleni mandatar vlade Libana, bio je iznenađujuće čest posetilac Kaira ove godine. Liban je već decenijama regionalno bojno polje, na kojem se Sirija, Iran, Izrael i zalivske zemlje bore za uticaj. Egipat se, pak, u velikoj meri distancirao od saudijsko-iranskih proksi ratova i slabo se interesovao za gibanja na Levantu.

Egipat je posredovao u prekidu vatre kojim je okončan sukob između Izraela i Hamasa u maju. Imao je i važnu ulogu u građanskom ratu u susednoj Libiji. U julu su Sisijevi bezbednjaci razgovarali sa svojim iranskim kolegama u Kairu, što je neočekivan potez za zemlju koja se istorijski klonila arapsko-iranskih sporova. No, Sisijeva šira perspektiva ima za cilj očuvanje usko egipatskih interesa. U Libiji i Gazi oni su sasvim očigledni: obe teritorije se graniče sa Egiptom i dugo su bile izvor nestabilnosti. Zalivske države su takođe u vidokrugu. Egipat želi njihovu podršku u sporu sa Etiopijom, koja je prošle godine počela da puni novu branu na Nilu. Iz perspektive Kaira, ovo predstavlja ozbiljnu pretnju: zemlja siromašna vodom, sa rastućom populacijom, ne može tolerisati ni najmanje prekide u vodosnabdevanju.

Sisi se rado razišao sa najbližim partnerima u regionu. Odbio da pošalje trupe u rat Saudijske Arabije u Jemenu 2015, što je razočaralo zalivske zemlje koje su ga podržale milijardama dolara nakon puča. Takođe se rano povukao iz arapskog konsenzusa o Siriji, dopustivši Asadu da ponovo otvori svoju ambasadu u Kairu 2013, da bi potom podržao rusku intervenciju koja je spasila sirijskog predsednika.

Naser je bio nadareni orator čiji govori još uvek kruže po društvenim mrežama. Upamćen je po oštrim opaskama o kolonijalizmu i Izraelu; u jednom čuvenom govoru, kritikovao je vođu Muslimanskog bratstva zbog nametanja marama egipatskim ženama. Aktuelni predsednik pritiska građane da vežbaju i rade više. Ipak, teško je zamisliti buduće generacije Egipćana koje će osećati nostalgiju za Sisijevim monotonim lekcijama.

(TheEconomist-ZTP, foto: Michael Kappeler/DPA/AP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.