Da li je ruska invazija na Ukrajinu „istorijska prekretnica“? Gledamo li kraj američke epohe i početak novog hladnog rata između Zapada i rusko-kineske autoritarne osovine? Neki se pozivaju na atmosferu iz 1939; nakon što je uveravao svet da samo želi da zaštiti svoje sunarodnike Nemce u Sudetima, Adolf Hitler je anektirao ostatak Čehoslovačke, a zatim invazirao Poljsku, započevši Drugi svetski rat. Da li su Rusi u Donbasu savremeni pandan Sudetskim Nemcima? Gde će se Putin zaustaviti? Drugi povlače analogiju sa 1948. i Staljinovim navlačenjem gvozdene zavese preko istočne Evrope, te kinesko-sovjetskom osovinom u Aziji nakon što su komunisti preuzeli Kinu 1949.
Ali ove analogije promašuju zbog dve ključne promene koje su se desile u svetskoj politici od tada. Jedna je bila pronalazak nuklearnog oružja i strategija nuklearnog odvraćanja. Nuklearno oružje je poput kristalne kugle koja liderima pokazuje kako će svet izgledati nakon nuklearnog rata. Da su u avgustu 1914. evropski lideri mogli da zavire u kristalnu kuglu i vide sliku 1918. sa desetinama miliona mrtvih i četiri uništena carstva, možda ne bismo imali Prvi svetski rat. Naravno, Putinove nuklearne pretnje i dalje mogu dovesti do katastrofalnih ishoda, ali razlog zašto je Rusija uspela da odvrati SAD od borbe u Ukrajini je asimetrija nacionalnih interesa, a ne asimetrija nuklearnih kapaciteta. Putin svakako ne bi imao istu prednost ako bi pokušao da osvoji Estoniju ili Poljsku koje računaju na američko odvraćanje prema članu 4 NATO pakta. Čitavih 40 godina, skeptici su isticali da mali kontingenti američkih trupa u Berlinu nikako ne mogu da brane grad, ali je njihovo prisustvo bilo od suštinskog značaja za odvraćanje.
Druga velika promena bila je informaciona revolucija. Rat se danas vodi mobilnim telefonima, društvenim mrežama i privatnim nadzornim satelitima. Informacije su oduvek bile važan deo sovjetske i ruske doktrine, ali sada je pristup informacijama mnogo širi i teže ga je kontrolisati. Oduvek je važilo da uspeh u ratu ne zavisi samo od toga čija vojska pobeđuje, već i od toga čija priča pobeđuje. Ali u informatičkom dobu, kontrola narativa je teža je nego ikada pre. Ne samo da je Bajdenovo otkrivanje obaveštajnih podataka pokvarilo Putinov pripremljeni narativ, već su to učinili i građani Ukrajine snimajući rat svojim mobilnim telefonima.
Tvrda i meka moć rade u različitim vremenskim okvirima. Tvrda moć je opipljiva i trenutna, dok meka moć računa da dugoročnu promenu svesti. Ovo drugo je rastegnuto, ali je ipak važno. Berlinski zid nije pao pod artiljerijskom vatrom, već pod čekićima i bagerima građana čija se svest promenila. Tokom američke invazije na Irak 2003, američkoj vojsci nije trebalo dugo da porazi Sadama Huseina, ali čuvena izjava Džordža Buša „misija je završena“ nije uračunala manjak američke meke moći zbog čega se Amerika zaglavila u Iraku. Vladimir Putin bi takođe mogao da ‘otkrije’ da je vladati ukrajinskim stanovništvom teže nego pobediti ukrajinsku vojsku.
Prerano je za predviđanje ishoda Putinove strategije. Ne postoji pojedinačni ishod, već čitav niz verovatnih ishoda na koje možemo da utičemo. U ovom slučaju moguća su različita scenarija, od formalnog uključivanja Ukrajine u Rusiju i produženog Hladnog rata, do dugoročnog slabljenja Putina i njegovog saveza sa Kinom. Paradoksalno, proglašenje Hladnog bi povećalo šanse za prvi i smanjilo šanse za drugi scenario. Jasno je da invazija znači kraj posthladnoratovskog poretka, ali američka oholost iz 90-ih već je bila raspršena 11. septembrom i invazijom na Irak. Kada govorimo o međunarodnom poretku, ponekad mislimo na odnos snaga među državama, a ponekad na skup pravila i normi koje utiču na njihove odnose. Putinova invazija je nanela ozbiljnu štetu normativnom poretku, ali su UN-ovu zabranu nasilne promene granica već prekršile SAD na Kosovu 1999. i Rusija na Krimu 2014. Može li se ova norma vratiti ili ne ostaje da se vidi, ali većina članica UN-a ima snažan interes da očuva svoj suverenitet.
Teže je proceniti da li invazija označava promenu ravnoteže moći. Nakon finansijske krize 2008, Rusija i Kina su govorile da je Amerika u padu, ali je američki udeo u svetskoj ekonomiji (oko 25%) ostao iznenađujuće stabilan. Čak i ako veličina kineske ekonomije nadmaši SAD u narednoj deceniji, a Kina ojača savez sa Rusijom (čija je privreda približna italijanskoj), ove dve sile neće ni blizu izjednačiti ukupnu ekonomsku snagu SAD-a, Evrope i Japana. Štaviše, SAD imaju prednost u pogledu geografije (prijateljski susedi), demografije (rastuća populacija), tehnologije (najveći svetski istraživački centri), finansija (uloga dolara) i saveza. Najveća pretnja američkoj moći dolazi od njenih unutrašnjih podela, ali one nisu izazvane invazijom na Ukrajinu.
Strategija nadmetanja između demokratskog i autoritarnog bloka može pomoći Americi da mobiliše podršku kod kuće, ali time bi spojila veoma različite tipove država. Rusija je sila u opadanju, a Kina sila u usponu. Amerika mora da uvaži specifičan karakter pretnje koju Rusija predstavlja. Kao što je svet nažalost otkrio 1914, uoči Prvog svetskog rata, opadajuća sila (Austro-Ugarska) može da preduzme najrizičniji potez u sukobu. Danas je Rusija u stanju demografskog i ekonomskog opadanja. Njena privreda kritično zavisi od izvoza nafte i gasa, i nije uspela da transformiše svoju ekonomiju kao što su to učinile SAD i Kina.
Rusija i dalje ima ogromne resurse, uključujući privatne vojske i proksije, koje može da upotrebi u hibridnim ratovima na Bliskom istoku i u Africi. Sada je Putin upotrebio te resurse u svom nastojanju da „Rusiju ponovo učini velikom“, pokrenuvši invaziju na Ukrajinu. Ali ako ovo odseče Rusiju od evropske i američke tehnologije, istorija bi mogla suditi da je Putin bio veliki taktičar, ali loš strateg koji je pokušao da povrati mesto Rusije u svetu.
(TheSpectator-ZTP)
