Prošlo je skoro pet meseci otkako je Turska zaustavila protok nafte kroz naftovod Irak-Turska. Ovaj potez je usledio nakon što je Međunarodna privredna komora (ICC) donela odluku u devetogodišnjem pravnom sporu između dve zemlje. Iako se pričalo da će turski predsednik Erdogan ovog meseca doputovati u istorijsku diplomatsku posetu Bagdadu kako bi razgovarao o ponovnom pokretanju naftovoda, množe se ekonomske, političke i pravne posledice naftnog spora dok milioni barela nafte ostaju zaglavljeni u lukama, uprkos nedavnoj poseti turskog ministra spoljnih poslova Hakana Fidana Bagdadu, gde ipak nije priznao blokadu nafte.
Spor se svodi na pitanje da li je Turska prekršila 50-godišnji sporazum o tranzitu, dozvolivši izvoz nafte iz oblasti pod kontrolom regionalne vlade Kurdistana (KRG) bez pristanka Iraka. Ali nakon što je arbitražni sud u Parizu dodelio Iraku 1,5 milijardi dolara odštete, odluka Turske da blokira izvoz oko 500.000 barela dnevno iz KRG-a preko svoje luke u gradu Džejhanu (na slici), izazvala je potrese u naftnom sektoru i regionalne, pa čak i globalne posledice. Erdogan je okrivio unutrašnje tenzije između centralne iračke vlade u Bagdadu i autonomne KRG u severnom Iraku. Međutim i zvaničnici Iraka i KRG-a to poriču, prebacujući krivicu na Tursku. Iako je Turska u početku tvrdila da se uredno pridržava presude ICC-a, ubrzo se pokazalo da zemlja pokušava da pregovara o kompenzaciji od 1,5 milijardi dolara i da razreši drugu arbitražu sa Irakom povodom neovlašćenih tokova nafte od 2018. U međuvremenu, nije bilo naznaka da će Turska uskoro dozvoliti protok nafte.
Produžena blokada iračke nafte i pritiskanje Iraka da ispuni zahteve Turske, destabilizuju naftovod od centralnog značaja za regionalnu i globalnu ekonomsku stabilnost. Naftovod je nosio oko 10 odsto ukupnog iračkog izvoza, što je 0,5 odsto globalne proizvodnje (Irak je drugi najveći proizvođač među članovima OPEK-a). Prekid izvoza je odmah pogurao svetske cene nafte na preko 70 dolara po barelu. Štaviše, prihodi od izvoza nafte čine oko 80 odsto godišnjeg budžeta KRG-a, što dovodi celu administraciju u opasnost. Kako se blokada nastavila, gušeći globalnu ponudu sirove nafte, došlo je do povećanja cene, što je posebno uticalo na Evropsku uniju, koja je dramatično povećala uvoz iračke nafte kako bi zamenila ruski gas. Italija, na primer, namiruje 13 odsto svoje potražnje za sirovom naftom iz Iraka, pri čemu više od pola toga dolazi sa severnih iračkih polja pod kontrolom KRG-a. Sa prekidom dotoka nafte iz KRG-a, Evropa se našla u kritičnoj situaciji, nemajući ni brza ni laka rešenja.
Produženi embargo, koji je KRG već koštao preko 2 milijarde dolara, mogao bi desetkovati ekonomiju severnog Iraka i potencijalno dovesti do kolapsa poluautonomne KRG. Godinama se privreda KRG-a bori sa rezanjem budžeta od strane iračke savezne vlade. Ako situacija ostane nerešena, može se očekivati novi talas migracija; desetine hiljada iračkih Kurda već su migrirale u Evropu, sa tendencijom masovnijeg egzodusa u bliskoj budućnosti. Finansijske posledice, tj. veliki budžetski deficiti i u KRG i u Bagdadu, mogle bi da izazovu katastrofalne trzavice u regionu, što bi militantne grupe poput Islamske države mogle da iskoriste za dalju destabilizaciju. S obzirom da su institucije KRG-a osakaćene usled krize izvoza nafte, Irak rizikuje da izgubi svoj primarni štit od Islamske države, posebno ako snage bezbednosti KRG-a budu prinuđene da povuku snage koje čuvaju mrežu pritvorskih centara. Iako su Erbil, regionalna prestonica KRG-a, i Bagdad postigli sporazum početkom aprila, sa nadom da Turska više neće imati izgovora za stopiranje izvoza nakon majskih izbora, nije bilo pozitivnih signala iz Ankare.
Ulozi su visoki; nastavkom spora rizikuje se kolaps američkih investicija u Iraku, ekonomska destabilizacija iračke savezne vlade, te žurba Rusije i Irana da popune geopolitički vakuum. Međunarodne naftne kompanije u Iraku već su smanjile investicije za 400 miliona dolara, otpustile stotine radnika i zapretile pravnim postupkom vladama koje smatraju odgovornim. Kako kriza bude odmicala, reputacija Iraka među investitorima biće sve lošija. Ali najveći rizici prete Erbilu ukoliko nastavi da gubi milijarde dolara zbog spora oko naftovoda. Deo nafte će verovatno naći izlaz preko Irana, dok bi se Turska mogla okrenuti iranskoj i ruskoj nafti kako bi namirila vlastite potrebe. Najzad, KRG, koji zavisi od prihoda od nafte da bi preživeo, mogao bi da propadne, što bi izazvalo birokratski sukob između dve glavne rivalske frakcije, Patriotske unije Kurdistana (PUK) i Kurdistanske demokratske partije (KDP), pa čak i otvoreni građanski rat.
Nestabilnost u iračkom Kurdistanu takođe bi mogla da zahvati ostatak Iraka, koji je već na ivici sektaških sukoba. Iran je prošle godine izvršio napade na navodne iranske opozicione grupe u iračkom Kurdistanu, i njegovo pojačano mešanje u regionu podiže političke tenzije među šiitima. Pad KRG-a bi stvorio vakuum koji bi Iranu omogućio da pojača svoje prisustvo, što bi potpalilo tinjajuće tenzije i zapretilo građanskim ratom širom zemlje. A Tursku možda nije ni briga. Turska je ranije bila podozriva prema KRG-u, ali je počela da jača bilateralne odnose od 2012, pokušavajući da utiče na potencijalnu post-Asadovsku Siriju kroz veze sa sirijskim Kurdima. Zabrinuta zbog sve većeg iranskog prisustva u Iraku, Turska je jačala svoje veze sa KRG-om, što je bilo protumačeno kao širenje regionalnog uticaja. Održavanje zavisnosti KRG-a od turskog naftovoda kroz Džejhan imalo je savršenog smisla. Ali pobeda Bagdada na arbitraži donela je iznenadnu konsolidaciju iračke kontrole nad izvozom nafte, podrivši turski uticaj u iračkom Kurdistanu. Ovaj potez je važan korak u naporima Bagdada da suzbije težnje KRG-a ka nezavisnosti. Ovo je verovatno podstaklo sveukupno pomeranje stavova Turske prema KRG-u.
Nedavni dokazi o intenzivnim kontaktima između političara iračkog Kurdistana i PKK, separatističke Kurdistanske radničke partije koja se bori za nezavisnost na jugoistoku Turske, doveli su do pogoršanja odnosa Turske i KRG-a. U Turskoj, PKK se smatra terorističkom organizacijom koja zastupa etnički separatizam na jugoistoku zemlje. (Turski ministar spoljnih poslova je tokom svoje nedavne posete Bagdadu pozvao Irak da označi PKK kao terorističku organizaciju.) U ovom kontekstu, moglo bi se čak tvrditi da Turska vidi spor oko naftovoda kao priliku da oslabi jedini međunarodno priznati kurdski entitet u regionu, rušeći nade u autonomiju među svojim kurdskim stanovništvom, i možda čak pokušavajući da povrati bivše otomanske teritorije u Iraku i Siriji. Međunarodna zajednica bi trebalo da se zabrine. Ne samo da Erdogan signalizira povratak turskom militarizmu, dramatično jačajući svoje operacije protiv PKK unutar iračkog Kurdistana, već aktuelni spor poteže i ključna pitanja o efikasnosti međunarodne arbitraže kao nezavisnog sredstva u rešavanju geopolitičkih sporova.
Na primer, veliki arbitražni slučaj, prvobitno započet u Madridu, sukobio je Maleziju sa naslednicima Sultanata Sulu, udaljenog ostrvskog područja na jugozapadu Filipina, u velikom sporu oko teritorije i resursa. Slučaj, u kojem naslednici polažu prava na malezijske prihode od nafte i gasa, baziran je na kopnenom ugovoru iz 19. veka između britanskih kolonista i ugašenog sultanata. Španski arbitar Gonzalo Stampa odredio je rekordnu naknadu od 15 milijardi dolara na štetu vlade Malezije. Međutim, Stampa se sada suočava sa krivičnim gonjenjem u Španiji zbog odbijanja naloga o otkazivanju arbitraže, koji je usledio nakon žalbene tvrdnje malezijske vlade da ne priznaje legitimitet arbitraže. Kolonijalni maniri u tretiranju ovog slučaja samo su Maleziju približili Kini i potkopali jedinstvo Asocijacije zemalja jugoistočne Azije u borbi protiv kineskih teritorijalnih pretenzija u regionu.
Dok tenzije između Iraka i Turske nastavljaju da rastu, sve je jasnije da međunarodna arbitraža nije zamena za ozbiljnu diplomatiju. Ključno je da međunarodna zajednica shvati da bez pravih diplomatskih inicijativa arbitraža može da rasplamsa međunarodne napetosti u trenutku kada se svet suočava sa mnoštvom složenih kriza koje iziskuju delikatna, saradljiva rešenja. Iako su Bagdad i KRG već potpisali sporazum o obnavljanju izvoza nafte, opasnost predstavljaju odnosi Ankare sa obe strane. Sa nastavkom spora, gubitak prihoda će na kraju pojesti kompenzaciju koja sleduje Bagdadu. Stoga je u interesu obe zemlje da pronađu kompromis. Potreban je spoljni posrednik koji bi im pomogao da uvide da je svaki scenario regionalnog sukoba poguban za sve tri strane.
U poslednjih pet godina, Erdogan je zamislio značajniju ulogu Turske u regionu, od pomoći vladi u Libiji tokom građanskog rata do pozicije ključnog pregovarača u slučaju izvoza žitarica iz ratom razorene Ukrajine (Rusija je suspendovala ovaj sporazum prošlog meseca). Međutim, nabusita spoljna politika može da bude vrlo rizična za ionako krhku stabilnost u Iraku, koji se još uvek nosi sa traumom dvodecenijskih sukoba. Čini se da su pojačana represija Turske prema kurdskom nacionalizmu i korišćenje izvoza nafte iz KRG-a kao sredstva kontrole doveli do trenutnog ćorsokaka. Umesto pregovora, Turska primorava Bagdad i Erbil da kapituliraju u sporu oko naftne arbitraže, čak i ako to znači propast privrede KRG-a. Nasuprot tome, i Irak i KRG žele da nastave sa izvozom.
Još nije kasno za dogovor. Ali ključno je da Turska razume da će, ako KRG padne, potonja destabilizacija Iraka stvoriti daleko veće probleme, uključujući otvaranje vrata za njegovog istorijskog rivala, Iran. Da bi se izbegli najštetniji ishodi, međunarodna zajednica mora da shvati da se sukob ne tiče samo izvoza nafte. Potrebna je pažljiva diplomatska intervencija da bi se sprečila potencijalna katastrofa u regionu.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: TRTHaber)
