Decenijama nakon konflikta u Severnoj Irskoj, slučajevi doušnika ostaju nerasvetljeni

Konflikt u Severnoj Irskoj bio je 30-godišnji rat između vlade Velike Britanije i niza paravojnih grupa. Do sredine 1990-ih, kada je većina ovih grupa proglasila prekid vatre, ubijeno je preko 3.600 ljudi, a ranjeno preko 40.000. Glavne paravojne grupe koje su učestvovale u sukobu bile su separatistička Irska republikanska armija (IRA), Irska nacionalno-oslobodilačka armija (INLA), i probritanske ili „lojalističke“ Volonterske snage Alstera (UVF) i Odbrambeno udruženje Alstera (UDA).

Iako je krvavi sukob bio predmet brojnih studija, njegova obaveštajna dimenzija još uvek je nejasna. Ovo se naročito odnosi na delovanje špijuna koji su, po svemu sudeći, bili centralne figure ovog razvučenog sukoba, koji je postao poznat kao „Nevolje“. U pronicljivom radu, Elenor Vilijams, doktorant na Kraljičinom univerzitetu u Belfastu, i Tomas Lejhi, predavač na Univerzitetu u Kardifu, istražuju ovaj malo poznati aspekat sukoba u Severnoj Irskoj. Članak pod naslovom „Neoprostivo: Doušnici IRA-e i suočavanje sa posledicama sukoba u Severnoj Irskoj 1969-2021″, objavljen je u uglednom časopisu Intelligence and National Security.

Autori navode nekolicinu britanskih bezbednosnih službi koje su regrutovale i vodile doušnike tokom Nevolja. Među njima je Služba bezbednosti (MI5), Specijalno odeljenje Metropolitanske policije, Specijalno odeljenje kraljevske policije u Alsteru i Specijalno odeljenje policije Severne Irske. Doušnike su regrutovale i brojne obaveštajne organizacije koje pripadaju britanskim oružanim snagama, kao što su Vojne reakcione snage i Jedinica za istraživanje. Iako su ove službe donekle koordinirale svoje obaveštajne aktivnosti, saradnja nije bila tesna. Bilo je na stotine doušnika koje su regrutovali brojni elementi britanske države tokom 30-godišnjeg sukoba. Njihov tačan broj do danas nije utvrđen.

Vilijams i Lejhi se slažu sa ranijim istraživanjima koja tvrde da je „upotreba doušnika bila ključni deo britanske obaveštajne i bezbednosne strategije protiv paravojnih grupa“. Doušnici koji su radili protiv IRA-e mogu se klasifikovati u tri kategorije: pripadnici IRA-e koje su vlasti ubedile ili primorale da daju informacije; agenti koji u početku nisu pripadali IRA, ali su ih britanske službe „obrađivale“ da im se pridruže; obaveštajci koji su se infiltrirali u IRA. Efikasnost doušnika IRA-e je sporna tema. Iako su neki doušnici omogućili britanskim službama da ostvare taktičke pobede protiv IRA-e, gornji ešaloni Armije nisu bili infiltrirani. Stoga Vilijams i Lejhi tvrde da se obaveštajni rat između IRA-e i britanske vlade završio „pat pozicijom“. Ipak, mnoge informacije o ulozi doušnika ostaju nejasne i teško je izvući pouzdane zaključke.

Kao glavni problem autori ističu odsustvo „pravnog mehanizma koji bi podstakao državu i bivše lidere IRA-e da se na sistematski način pozabave svim slučajevima doušnika”. Drugim rečima, Britanija nema ništa poput Južnoafričke komisije za istinu i pomirenje, koja je pomogla da se razotkrije nasleđe aparthejda. Ovakav „nasumični pristup delovanju doušnika“ znači da se o nekim slučajevima otvoreno i detaljno razgovara, dok se drugi ignorišu ili ostaju potpuno nepoznati. Stoga postoji „mešoviti pristup“ ovom pitanju, što znači da su neki doušnici praktično dobili „amnestiju“ od IRA-e ili njenih političkih naslednika, dok su drugi bili meta brutalne odmazde.

(IntelNews-ZTP, foto: Telegraph)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.