Da li su otomanski Turci bili takvi Evropejci kakvi su mislili da jesu?

Ovo je najbolje vreme za pisanje istorije, pošto se mnogo toga što se podrazumevalo, posebno na Zapadu, revidira. Pretpostavke koje smo prihvatili kao činjenice i događaji na koje smo nekada gledali s ponosom, sada se dovode u pitanje. Tamni oblak lebdi nad eksponatima u Britanskom muzeju. Isto važi i za ličnosti koje su smatrane herojskim i postavljane na postamente. Da statua Vinstona Čerčila na Trgu parlamenta nedavno nije pokrivena, verovatno bi prošla kao i spomenik Edvardu Kolstonu.

U ovu grozničavu atmosferu zakoračio je Mark David Baer, profesor međunarodne istorije na Londonskog školi ekonomije (LSE) i nagrađivani autor mnogih knjiga, ali nijedne tako dalekosežne i revizionističke poput njegove poslednje o Osmanlijama, dinastiji koja je okružena glasinama i klišeima. Osmanlije? Pa, tu su okrutnost i zakrivljeni mačevi, veliki šeširi i široke pantalone, evnusi i odalisci, haremi i nargile, derviši, dekadencija i šerbetom začinjene poslastice. Iako se sve ovo može naći na stranicama otomanske istorije, oni ni na koji način ne obuhvataju suštinu Osmanlija. Baer nudi potpuniji i svežiji pogled na dinastiju koja je vladala 500 godina i doprinela oblikovanju Zapada koliko i Habzburzi ili Romanovi.

Njeni počeci su bili skromni. Osman, po kome je dinastija dobila ime, potekao je iz bande jurišnika koje je iz azijskih stepa ka zapadu potisnula agresivna ekspanzija Mongola. Kao i mnogi drugi turski narodi, pleme je bilo nomadsko, terajući konje, ovce i koze preko planina i pustinja u potrazi za sezonskim pašnjacima. Osman je poveo svoje sledbenike u Anadoliju, azijski deo današnje Turske. Oni su bili muslimani u zemlji koja je bila pretežno jermenska i grčko-hrišćanska; ali su znali da je uspeh Mongolskog carstva delimično počivao na politici tolerancije, zbog čega je multikulturalizam postao tipičan za Osmanlije. Još jedno jedno ključno obeležje bio je sufijski misticizam i njegovi bogougodni derviši.

Važnu ulogu su imali i janičari, pešadijski korpus sačinjen od hrišćanskih ratnih zarobljenika, koje je stvorio Osmanov unuk Murat I. Ubrzo su postali glavna imperijalna vojna jedinica carstva, okončavši vekovnu tradiciju konjanika-strelaca i označivši prelazak sa nomadskog života na naselja, i sa lokalnog poglavice na sultana nacije. Murat je uveo još jednu praksu na osmanski dvor: pogubio je sve muške članove porodice koji su polagali pravo na presto, smatrajući to ispravnom bezbednosnom politikom. Ali jedno što nije uspeo da uradi iz svoje baze u Jedrenu je da zauzme Carigrad. Taj trenutak je došao 64 godine nakon njegove smrti. Baerova pripovest o usponu, rastu, stagnaciji i padu kuće Osmana tokom više od 600 godina, između dolaska njenog osnivača u Anadoliju krajem 1200-ih i abdikacije poslednjeg sultana i kalifa Abdulmekida II 1924, veliko je dostignuće. Autor u potpunosti vlada svojom temom i širokim spektrom turskih i zapadnih izvora.

Upravo su njegova tumačenja izvora intrigantna. Pad Carigrada se dugo smatrao trenutkom kada je Evropa izgubila svoj most ka Aziji. Od tada je otomanska Turska izvan Evrope, a Turci varvari na njenim kapijama. Ali Baer tvrdi da je Istanbul oduvek bio evropski, da su Turci Evropljani, i da je njihovo vezivanje za Aziju pogrešno tumačenje evropske istorije. Činjenica da je Turska dugo i uporno pokušavala da se pridruži EU, i da na kraju nije uspela, sugeriše da se mnogi neće složiti sa Berovom tezom. Kada je sultan Mehmed II osvojio Konstantinopolj 1453, grad se promenio, najpre tako što su njegove brojne crkve pretvorene u džamije. Ali mnogo toga je ostalo netaknuto, delom i zato što su Mehmed i njegovi potomci sebe videli kao naslednike Vizantije, kao „nove Rimljane“, čiji su interesi bili i na zapadu i na istoku. U tom smislu, tvrdi Baer, bili su pokretači renesanse koliko i bilo koji italijanski princ.

Ali predrasude protiv njih su se množile. Zahvaljujući grčkim izbeglicama iz Carigrada, koje su radile kao prevodioci i učitelji starogrčkog, „novo helenofilstvo je izražavalo duh antiosmanizma“. Na tom tragu, hrišćanin je bio protiv muslimana, zapad protiv istoka, Evropa protiv Azije. Ove predrasude su opstajale i tri veka kasnije kada je lord Bajron poginuo boreći se za nezavisnost Grčke od otomanske Turske, a pogotovo u prošlom veku, nakon masakra Jermena u Turskoj tokom Prvog svetskog rata. Baer se ovde ne usteže, nazivajući ovaj zločin genocidom.

Očekivano, ovako široka tema je zahtevala kompromise, te je mnogo detalja moralo biti izostavljeno. Autor se fokusirao na reviziju istorije i suprotstavljanje vekovnim predrasudama. Znamenite žene su prisutne u knjizi više neko kod drugih autora koji su obrađivali ovaj period; pisac je korektan i pri opisivanju epoha verske tolerancije i progona, dajući jeziv prikaz kamenovanja muslimanke optužene za preljubu sa Jevrejem 1680. godine, čemu su svedočile hiljade ljudi okupljene na prestoničkom hipodromu.

Možda najveće otkrovenje je Baerovo insistiranje na tome kako su Osmanlije, kao evropska sila, promenile tok Prvog svetskog rata. Sukob sa Osmanlijama na Bliskom istoku obično se smatra sporednim kolosekom, ali Baer dokazuje njegovu važnost u široj slici velikog rata. U tom smislu, on naglašava koliko je značajnu ulogu Osmanska Turska imala u istoriji Evrope kroz vekove, pokušavajući da Osmanlije približi modernom dobu.

(TheSpectator-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.