Kina je na ratnoj nozi. Iako je pandemija koronavirusa ukazala na pogrešne procene tokom decenija međunarodnih odnosa sa Pekingom, tek sada smo potpuno svesni ozbiljnosti problema.
Podstaknut željom za sve jeftinijom robom, svet je postao potpuno zavistan od snabdevanja iz Narodne Republike. Takva politika je trebalo da donese obostranu korist: od Kine se očekivalo da uspostavi demokratske norme i da prihvati odnose sa međunarodnom zajednicom, a bismo se obogatili od globalizacije. Međutim, preigrali smo se.
Bilo da se radi o odeći i fabričkoj konfekciji, medicinskoj opremi ili delovima hardvera, previše naših roba se oslanja na lanac snabdevanja “Made in China”. Ali, dok je preuzimala proizvodne procese, Kina je istovremeno kopirala zapadne softvere, ne mareći previše za međunarodna pravila o poštovanju autorskih prava.
I dok se svet oslanja na Kinu zbog hardvera, Kina izbegava softversku zavisnost od stranaca stvarajući sopstvene varijante: TikTok umesto Snapchata, Veibo umesto Tvittera, VeChat i RenRen umesto Facebooka. Zaista postoji kineska verzija za gotovo svaku društvenu mrežu.
Dok su roba i hardver “Made in China”, a softver sve više “Cloned in China”, šta biva sa prirodnim resursima? Kroz inicijativu “Pojas i put” koja povezuje Kinu sa Evropom, Narodna Republika je započela ogromne infrastrukturne projekte u 60 zemalja, pri čemu važne luke i rudnici služe kao zalog za kredite i građevinske projekte.
Pogledajte kako se brzo širi kinesko vlasništvo nad lukama i rudnicima u Pakistanu, afričkim ili zemljama jugoistočne Azije. Pogledajte V. Britaniju i pokušaje preuzimanja telekomunikacija preko kompanije Huawei, kao i nedavnu kupovinu British Steel-a. Peking je čak sklopio ugovor o razvoju britanske nuklearne elektrane Hinkley u Somersetu i tako najavio dominaciju Kine na globalnom tržištu nuklearne energije.
Nekoliko decenija unazad, zapadni svet je gubio proizvodnju, softver, prirodne resurse i kritičnu infrastrukturu u korist Kine. Ekonomske koristi od globalizacije bile su uhodana šema, ali kao što je pokazao Covid-19, zapadna društva su zbog toga ostala ranjiva i nesposobna da proizvedu najosnovnije stvari poput zaštitnih maski. Za to vreme, Kina je ostvarila potpunu samoodrživost.
Dok je težila ekonomskoj dominaciji u inostranstvu, kineska jednopartijska država je centralizovala svoju političku moć, uspostavila je totalni nadzor nad stanovništvom, te oterala blizu dva miliona ujgurskih muslimana u gulage.
S obzirom na ono što znamo o kolonijalnoj istoriji, nema sumnje da se Kina nalazi u svojoj pretkolonijalnoj fazi. Države u ovom stadijumu razvoja obično staju iza jakog lidera, dominiraju u globalnim lancima snabdevanja, monopolizuju industriju i šire svoj inostrani uticaj radi preuzimanja prirodnih resursa. Kina odlučno ide ka punoj nacionalnoj samodovoljnosti, te se postavlja pitanje zašto.
Jedan od mogućih zaključaka je da se Kina sprema za totalni rat. Cilj takvog rata je redefinisanje svetskog poretka, u kojem bi Kina zamenila SAD kao dominantnu svetsku silu. Istorijski gledano, veliki sukobi nastaju kada suparnik izazove vodeću globalnu silu, što je problem poznat kao Tukididova zamka. Očekuje se da Kina kao najveća svetska ekonomija pretekne Sjedinjene Države do kraja ove decenije.
Međutim, za razliku od zapadnog sveta, Kina se priprema za novu vrstu rata. Narodna Republika zna da ne može vojno pobediti SAD i da je prošlo vreme kopnenih ratova. Umesto toga, Kina se fokusirala na izgradnju svojih digitalnih i biotehnoloških kapaciteta, ostajući solidno zaštićena od sličnih sredstava.
Uzimajući u obzir sve, od čelika i nuklearki do telekomunikacija, zapadna politika prema Kini do 2020. godine može se opisati kao serija promašenih ekonomskih ustupaka. Iz kineskog ugla, ona je Zapadu uspešno ubacila trojanskog konja.
Dakle, šta je rešenje? Treba li zagristi taj mamac i pripremati se za rat? Ne. Prvo moramo razumeti šta se desilo i kako smo Kini dobrovoljno prepustili alate pomoću kojih ona može da dominira. Prvi korak je smanjenje obima snabdevanja iz Kine. Trgovina sa Kinom, da, ali moramo sačuvati kritičnu infrastrukturu: energetske mreže, telekomunikacije i prirodne resurse poput čelika.
Po ugledu na kontrolu nuklearnog naoružanja, moraju se uspostaviti međunarodni protokoli za prevenciju digitalne i biološke opasnosti. U svetu posle Covida-19, bilo bi pametno uspostaviti globalnu saglasnost o sankcijama za države koje ugrožavaju sajber ili biološku bezbednost.
(unherd-ZTP)
