Da li će vakcina za covid-19 biti dostupna siromašnim zemljama?

Veći deo sveta polaže nade u Pfizer, nakon što je farmaceutska kompanija objavila da je deli par meseci, ako ne i nedelja, od prve bezbedne i efikasne vakcine za covid-19.

Iza opravdanog uzbuđenja stoji pretpostavka da će gotovo svi dobiti pristup vakcini, a virus nestati onako brzo kako se i proširio. Međutim, to bi bio istorijski presedan. Obično se vakcina ove vrste najpre daje najbogatijim zemljama sveta, dok ostatak svetske populacije pati i po nekoliko decenija pre nego što se smrtonosne bolesti iskorene.

Uzmimo, na primer, dečiju paralizu. Bolest koja uključuje simptome poput mišićne atrofije i paralize prvi put je opisana krajem 18. veka. Vakcine su pronađene 1950-ih i 60-ih, što je dovelo do iskorenjivanja virusa u većini razvijenih zemalja u roku od jedne decenije. Međutim, tek je u avgustu ove godine afrički kontinent proglasio poliovirus iskorenjenim. Avganistan i Pakistan i dalje pate od ove bolesti. Tamošnji programi UN-a za suzbijanje poliovirusa naišli su na otpor lokalnih grupa koje ovakve napore smatraju produženom zapadnom intervencijom.

Polio nije izuzetak. Prošle godine je tuberkuloza usmrtila 1,4 miliona ljudi, što je više od ukupnog broja umrlih od covida-19. Bacilna vakcina Calmette-Guerin razvijena je pre skoro jednog veka, ali su od tada milioni ljudi nastradali od ove izlečive bolesti. Prosto nema dovoljno novca ili političke volje da se vakcina učini univerzalnom i mortalitet svede  na nulu.

Problemi tu ne prestaju. Tokom 2018. godine, morbile su odnele oko 140.000 života, uglavnom dece mlađe od pet godina. Iako postoji bezbedna vakcina, koja sprečava milione smrti svake godine, globalno 1 od 7 dece ne primi je pre prvog rođendana. Ukratko, milioni ljudi umiru svake godine ne zbog nemogućnosti prevencije, već zato što se postojeće vakcine ne proizvode niti isporučuju svima kojima su potrebne. Takva zdravstvena nejednakost usporava razvoj ionako siromašnih zemalja i stvara tragično podeljen svet. Ista greška se ne sme ponoviti sa covidom-19.

Možda će stvari ovaj put biti drugačije zbog univerzalnosti pandemije i medijskog pokrivanja jedinica intenzivne nege. Ovaj virus je zarazniji od uporednih bolesti i širi se više nego ijedna prethodna pandemija zbog porasta globalnog saobraćaja. Ukoliko se virus ne iskoreni praktično svuda u svetu, imaćemo porast infekcija među nevakcinisanim populacijama, pa čak i među imunizovanim ukoliko se potvrdi da je Pfizerova vakcina samo 90% efikasna.

Zato bi vlade razvijenih zemalja morale da preko Svetske zdravstvene organizacije dogovore poštenu globalnu distribuciju vakcina. Novoizabrani američki predsednik Džo Bajden već je najavio da će se Sjedinjene Države vratiti u SZO. Bajden je izjavio da će ponovno pridruživanje organizaciji „vratiti naše vođstvo na svetskoj sceni“, ukazujući da članstvo SAD-a znači više od pukog zdravlja Amerikanaca.

Neprofitne organizacije takođe imaju važnu ulogu u globalnoj isporuci vakcina: prepoznavanje najugroženijih, efikasna logistika i isplativost. Svetska banka objavila je budžet od 12 milijardi dolara za finansiranje vakcinisanja 2 milijarde ljudi u siromašnim zemljama. Takođe, najavljen je sastanak britanskog premijera Džonsona sa Bilom Gejtsom (koji je u vakcinu već uložio više od milijardu dolara), radi razgovora o eventualnom sprovođenju imunizacije.

Ali vlade država ne bi smele da prepuste politiku imunizacije filantropima, koliko god se oni činili dobronamernim. Odgovornost je svetskih lidera, ne privatnika, da najugroženije zemlje prime ovu vakcinu čim bude spremna. Mora se izbeći stvaranje zdravstvenih razlika, kako unutar društava, tako i globalno. Ako vakcinacija produbi zdravstvene i ekonomske nejednakosti, to će dovesti do opšteg nepoverenja, porasta smrtnosti i potencijalno do građanskih nemira.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: AP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.