75-godišnja veza između SAD-a i posleratne Evrope pomalo liči na tradicionalni dogovoreni brak između dve velike porodice: uvek je ispunjen napetošću, pretnjama, povremenim spoljnim izletima (Kina i Rusija) i, s vremena na vreme, zlostavljanjem supružnika (bivši američki predsednik Tramp). Iznenađenja je malo, a razvod nezamisliv.
Pa ipak, pri nedavnim susretima dva stuba ove geopolitičke unije, odlazeće nemačke kancelarke Angele Merkel i predsednika SAD-a Džoa Bajdena, u vazduhu se osetilo nešto novo i neprijatno: utisak da se odnos menja, možda za stalno. Amerikanci su sve više frustrirani evropskim oklevanjem oko strateškog pomaka Vašingtona od Moskve ka suočavanju sa Pekingom. Evropljani i dalje sumnjaju u pouzdanost SAD-a kao demokratije i partnera, što je Bajden samo delimično ublažio.
Bajden je zbilja vredno radio na saniranju transatlantskog procepa nastalog tokom Trampovog mandata, govoreći i radeći ispravne stvari tokom prošlomesečne turneje, na samitima G7 i NATO-a. U oštrom kontriranju Trampu, koji je dovodio u pitanje korisnost NATO-a, Bajden je savezništvo opisao kao „svetu obavezu“ i razrešio mučni spor između Erbasa i Boinga. Ali Nemce i druge Evropljane pomalo nervira Bajdenovo nestrpljenje da ih pogura ka novom konsenzusu, posebno protiv Kine. Svesni su zašto mu se toliko žuri: bauk Trampa i trampizma i dalje se nadvija nad Atlantskim okeanom.
Neki stručnjaci smatraju da traumatizovani Evropljani više obraćaju pažnju na unutrašnje probleme SAD-a poput reforme glasanja, Senatskog odugovlačenja i prelaznih izbora 2022., nego na tradicionalna transatlantska pitanja poput NATO-a i troškova odbrane. „Dominantno pitanje sada je koliko će trajati ovo novo otopljavanje, jer šta i ko dolazi posle Bajdena?“ kaže Čarls Kupčan, stručnjak za transatlantske odnose sa Univerziteta Džordžtaun. „Nemački politički centar se drži, pa nije pitanje kako će izgledati post-Merkelina era, već kako će izgledati američka politika u post-Merkelinoj eri.“ Nakon šesnaest godina na poziciji kancelarke, Merkel napušta funkciju ove jeseni, i očekuje se da će je zameniti neko iz konzervativno-centrističkog bloka.
Takođe stručnjak za Evropu, Stiven Pajfer iz Brukings Instituta, podsetio je na nedavni razgovor sa visokim nemačkim zvaničnikom. „Rekao je ‘vidimo da se Bajden vraća novoj normalnosti u transatlantskim odnosima i to nam se sviđa, ali da li se 74 miliona ljudi koji su glasali za Trampa slažu s tim?’”„Tramp ostaje dominantna snaga u Republikanskoj stranci i, prema novoj knjizi novinara Vašington Posta, Filipa Rakera i Kerol Lenig, Tramp bi težio povlačenju iz NATO-a da je osvojio drugi mandat.
Evropljani takođe ne mogu da ignorišu činjenicu da je Bajdenovo neprijateljstvo prema Kini više nastavak nego raskid sa Trampom. Recimo, Bajden nije povukao Trampove carine na čelik i aluminijum. Osim francuskog predsednika Makrona, nijedan drugi lider nije iskazao evropski skepticizam više od Merkelove. Ne samo da je imala toksičan odnos sa Trampom, već je i svesno gajila bolje odnose sa Pekingom. Pre nego što je Bajden stupio na dužnost, pritiskala je druge članice Evropske unije da prihvate investicioni sporazum sa Kinom, koja je postala najveći trgovinski partner i Nemačkoj i čitavoj EU.
„Merkel dolazi u Vašington sa dve poruke,“ kaže Ulrih Spek iz nemačkog Maršalovog fonda u Berlinu. „Prvo, ne želimo novi Hladni rat. I drugo, ne želimo razdvajanje. Ako Amerikanci žele da nas postave na neprijateljski kurs prema Kini, mi nismo na tom brodu.“ Kina je najveći nemački trgovinski partner u poslednjih pet godina, a nemačke kompanije pojačavaju svoje investicije u električna vozila, plastiku, hemikalije i druge sektore u Kini. „Nemačka ne želi da se nađe usred geopolitičke borbe između SAD-a i Kine,” kaže Rejčel Rico iz Centra za novu američku bezbednost. „Mislim da se Amerika konačno miri sa tom činjenicom. Bajdenov tim je naglasio da ne traži od Nemačke (ili Evrope) da izabere stranu,“ napisala je saradnica.
Član Bajdenove administracije, koji je posvećen odnosima SAD-a i EU, priznaje da „ima još posla“, ali dodaje da postoji „sve veće slaganje oko Kine“. Kao primer je naveo novoformirani Transatlantski trgovinski i tehnološki savet, kao i osude prisilnog rada u nedavnim saopštenjima G7 i NATO-a. Ipak, Nemačka i druge velike članice EU možda neće biti voljne da kriminalizuju određene poslove sa Kinom. Vašington je ove nedelje najavio krivično gonjenje preduzeća čiji su poslovi povezani sa Sinđangom, gde se navodno dešava genocid nad Ujgurima.
Iako su Nemci pohvalili Bajdenov iskorak ka Rusiji na ženevskom samitu, oni neće ugroziti svoje komercijalne poslove sa Moskvom, posebno sa novim gasovodom Severni tok 2 kojem se Vašington protivio. Bajdenov savetnik je rekao da ne očekuje skorije rešenje tog spora. U maju je Bajden povukao sankcije nemačkom graditelju Severnog toka 2 dok se rasprave nastavljaju. Na dubljem nivou, Evropljani znaju da 75 godina dug geopolitički odnos više nije toliko važan Amerikancima. Indo-pacifičko područje je na vrhu Bajdenove agende, što je izraženo u formi Četvorostranog bezbednosnog dijaloga, koji čine SAD, Japan, Indija i Australija.
Ovo bi moglo pogurati Nemce bliže konceptu strateške autonomije za koji se zalaže Makron, mada bi i to moglo potrajati. Evropa je alergična na američku finansijsku dominaciju, ali nije pronašla način da pobegne od tiranije dolara. I dok Makron i drugi Evropljani žele da ojačaju odbrambene kapacitete Evrope, najveća evropska zemlja još uvek je oprezna. Iako poslednji preživeli iz Drugog svetskog rata izumiru, a strahote Holokausta prelaze iz živog sećanja u istoriju, mlađe Nemce i dalje proganja prošlost njihove nacije. „Nemačka još uvek beži od ideje stvaranja robusne armije,“ ističe Pajfer.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Reuters)
