Ruski zvaničnici strepe da je njihova dolarska imovina u dometu Amerike, te u opasnosti od nagle konfiskacije, što ih je podstaklo da traže alternative. Ovo nije aluzija na rat u Ukraijni 2022, pa čak ni 2014, već je reč o 1956. godini, kada su sovjetski tenkovi ušli u Mađarsku. Ovaj događaj se često smatra ključnim za pokretanje tržišta evrodolara, tj. mreže depozita položenih u dolarima koji se drže izvan SAD-a i obično izvan direktnog dometa bankarskih nadzornika.
Ironija je da je držanje dolara podalje od Amerike samo ojačalo njegovu novčanu masu. U septembru su strane banke prijavile oko 17 biliona u dolarskim obaveznicama, što je dvostruko više od svih svetskih valuta zajedno. Iako su evrodolarski depoziti izvan direktne kontrole Ujka Sema, Amerika i dalje može da blokira pristup tako što će dolarske transakcije proglasiti nelegalnim, baš kao što je nedavno učinjeno u sklopu sankcija protiv Rusije.
Aktuelni finansijski sukob pokrenuo je pitanje da li je dominacija dolara poljuljana i da li nastaje multipolarni valutni sistem u kojem će kineski juan imati veću ulogu. Da bismo razumeli dalji razvoj situacije, vredi se podsetiti kako se uloga dolara menjala u poslednje dve decenije. Njegova pozicija ne odražava samo veličinu američke ekonomije ili moć američke vlade. Likvidnost, fleksibilnost i pouzdanost sistema takođe su doprineli održavanju njegove globalne uloge. U sektorima gde je dolar izgubio svoj primat, vlasnici i korisnici još uvek cene osobine koje su ga učinile moćnim, ne favorizujući juan.
Evrodolarski depoziti dokazuju ulogu dolara kao globalnog skladišta vrednosti. Ali to nije jedina stavka koja dolar čini međunarodnom valutom. Njegova uloga kao obračunske jedinice, u fakturisanju većeg dela svetske trgovine, verovatno je ključno polje njegove dominacije. Prema istraživanju MMF-a iz 2020, više od polovine vanameričkog i vanevropskog izvoza izraženo je u dolarima. Na azijskim i latinoameričkim tržištima udeo dolara je blizu 75%, odnosno 100%. Izuzimajući skromno povećanje fakturisanja u evrima od strane nekih evropskih zemalja koje nisu deo valutne unije, ove brojke se nisu bitnije menjale u poslednjih 20 godina. Drugi stub dominacije dolara je njegova uloga u prekograničnim plaćanjima, dakle kao sredstva razmene. Manjak likvidnosti kod drugih valutnih parova podrazumeva upotrebu dolara kao prenosnog sredstva. Na primer, urugvajski uvoznik će platiti izvozniku iz Bangladeša tako što će svoje pezose pretvoriti u dolare i zatim dolare razmeniti za take, umesto direktne razmene nacionalnih valuta.
Do sada nije bilo značajnijeg udaljavanja od dolara; u februaru, samo jedna u pet transakcija unutar SWIFT sistema nije sadržala dolar, i ovaj trend se nije menjao u zadnjih pet godina. Ali pomeranja nisu nemoguća. Neki valutni parovi bi mogli postati likvidniji, smanjujući potrebu za posrednikom. Esvar Prasad sa Univerziteta Kornel tvrdi da alternativne mreže plaćanja, kao što je kineski Prekogranični međubankarski sistem, mogu da potkopaju ulogu dolara. Takođe smatra da će veća upotreba digitalnih valuta pre ili kasnije smanjiti potrebu za dolarom. Digitalne valute centralnih banaka bi posebno mogle da olakšaju direktnu vezu između nacionalnih platnih sistema.
Verovatno najbolji primer da dolar zaista gubi tlo pod nogama jesu devizne rezerve centralnih banaka. Istraživanje koje je u martu objavio Beri Ajhengrin, ekonomski istoričar sa Univerziteta Kalifornije, pokazuje da je opalo prisustvo dolara u rezervama centralnih banaka. Njegov udeo je pao sa 71% globalnih rezervi u 1999. na 59% u 2021. Ovaj trend je primećen kod mnogih centralnih banaka i ne može se objasniti kretanjem deviznih kurseva.
Podaci otkrivaju još nešto o novim konkurentima dolara. Smanjeni udeo dolara pretvorio se u veći udeo „neuobičajenih“ rezervnih valuta. Juan čini samo četvrtinu udela u globalnim deviznim rezervama. Poređenja radi, australijski i kanadski dolar čine 43 odsto, a valute Danske, Norveške, Južne Koreje i Švedske još 23%. Ono što povezuje sve ove valute jeste činjenica da im kursevi nisu fiksirani i da ih emituju zemlje sa relativno ili potpuno otvorenim kapitalnim računima i sa stabilnim političkim sistemima. Juan, naprotiv, ne ispunjava nijedan od ovih uslova. „Svaka rezervna valuta u istoriji je dolazila iz razvijenih demokratija,“ primećuje Ajhengrin.
Iako rasprava o mogućoj smeni dolara i juana pogađa duh vremena i rivaliteta velikih sila, stvarnost je nešto banalnija. Tržišta kapitala u zemljama sa stabilnim pravnim sistemima i konvertibilnim valutama su se ukorenila, a mnoga nude i bolje prinose nego državne obveznice. To je omogućilo menadžerima rezervi da potraže alternative, pritom ne ugrožavajući principe koje rezervne valute čine pouzdanim.
Ajhengrinovo istraživanje takođe upućuje na šire zaključke: puka veličina privrede nije dovoljna za izgradnju međunarodnog valutnog sistema. Čak i tamo gde je dominacija dolara najviše potkopana, mogućnost da juan preuzme čak i skromniji deo njegovog udela deluje ograničena. Bez obzira da li će dolar zadržati svoju vodeću ulogu u međunarodnom monetarnom sistemu ili ne, vlasnici i korisnici globalnih valuta će nastaviti da cene likvidnost, fleksibilnost i pouzdanost. To su principi koje ne može svaka valuta da garantuje.
(TheEconomist-ZTP)
