Kada je izvršila invaziju na Ukrajinu pre godinu dana, Rusija je bila šokirana činjenicom da su Ukrajinci listom bili voljni da brane svoju zemlju, neki služeći vojsku, drugi održavajući civilno društvo. Volja za odbranom je zaista odlučujuća za zemlje koje se suočavaju sa agresijom. Ali iako većina građana kaže da njihovu zemlju treba braniti, vlasti moraju da kanališu takvu spremnost u praktične zadatke, a zatim da pokažu potencijalnom agresoru da je zemlja voljna i sposobna da osujeti svaki napad. Finci su poznati po svojoj spremnosti da brane zemlju. U najnovijem istraživanju koje je sprovelo finsko Ministarstvo odbrane, 82 odsto ispitanika je izjavilo da je spremno da preuzme vojne ili civilne zadatke u slučaju invazije.
Ali Finska se za to pripremala još od poslednje invazije, tokom Drugog svetskog rata. Dok Ukrajinci demonstriraju izuzetnu odbrambenu volju koja prožima sve slojeve društva, susedna Estonija pokušava da učini isto. Premijerka zemlje Kaja Kalas, koja je dobila snažno poverenje glasača na parlamentarnim izborima 5. marta, započela je ovaj proces zauzimajući čvrst stav prema Moskvi. „U prošlosti je izgradnja odbrambene spremnosti uglavnom bila nusprodukt pobuđivanja javnosti i komunikacije,“ smatra Helmut Martin Rajsner, šef odbrambene kampanje u estonskom Ministarstvu odbrane. „Ali naš novi sekretar je želeo da pristup odbrani učini bolje strukturisanim i koordinisanim, sa akcentom na merenju uticaja. Na primer, želimo da naši rezervisti budu visoko motivisani i spremni da brane Estoniju, i želimo da naše društvo podržava našu vojsku i oružani otpor agresoru.”
Rajsner je kao državni zvaničnik zadužen upravo za to. Njegova funkcija je osmišljena ranije ove godine i on mora ne samo da stvori tu odlučnost, već i da obezbedi da učešće civila u otporu agresiji bude pravilno koordinisano i povezano sa vojnim aktivnostima. Narodna odbrana koja počiva samo na volji dobrog Samarićanina neće odvratiti agresora. Ali zemlja puna ljudi koji su spremni da brane svoju domovinu na različite načine, koji su za to obučeni i čije napore koordinira vlada, signaliziraće potencijalnom agresoru da napad možda nije vredan truda. To je ono što je Finska tako uspešno nagovestila Rusiji. Estonija takođe jednom godišnje anketira svoje stanovništvo, i one sa i bez državljanstva, na temu nacionalne bezbednosti. Prema anketi sprovedenoj nakon ruske invazije na Ukrajinu, 81 odsto populacije veruje da je oružani otpor u slučaju napada na njihovu zemlju apsolutno ili donekle neophodan, što je 9 odsto više nego 2021. Dve trećine je reklo da su vrlo ili donekle voljni da učestvuju u odbrambenim aktivnostima u skladu sa svojim mogućnostima i veštinama, što je 10 odsto više nego 2021. godine.
Međutim, 31 odsto je reklo da bi pokušalo da napusti zemlju ako bi bila napadnuta, u poređenju sa 55 odsto onih koji bi ostali. (Među apatridima je procenat onih koji bi izbegli bio posebno visok: 40 odsto.) Samo jedna trećina je rekla da bi znala šta da radi u slučaju napada strane države. Duh je voljan, ali je telo slabo, moglo bi se zaključiti. Rajznerov posao je stoga da ojača telo, tj. da podstakne Estonce ne samo da veruju u odbranu, već i da joj doprinesu. Jedno pitanje koje je zbunilo Ministarstvo odbrane je zašto estonski rezervisti u velikoj meri podržavaju odbranu, ali nerado učestvuju u vojnim vežbama. „Glavna barijera je nivo prihoda, druga je zdravlje, a treća manjak podrške članova porodice,“ dodaje Rajsner. Iako ministarstvo ne može mnogo da pomogne oko podrške supružnika ili zdravstvenog stanja rezerviste, ono može da poboljša uvek zahtevan aranžman između civilnih poslodavaca i vojske. „Razgovaramo sa raznim poslodavcima na temu kako da motivišemo privatna preduzeća da daju više podrške,“ ističe Rajsner. „To bi mogle da budu poreske olakšice ako plaćate punu platu rezervistima na vežbama, pohvale nalik na Mišelinove zvezde ili druge vrste podsticaja.”
Estonija se suočava sa istim izazovom kao i druge zemlje: koje zadatke obični civili mogu da obavljaju u pomažući vojsci? Da, oni mogu da improvizuju nakon što ih katastrofa zadesi, a Ukrajinci su pokazali da građani mogu brzo da formiraju ad hoc grupe nakon invazije. Ovog meseca, Rajsnerov tim će anketirati Estonce da bi utvrdio koje vrste zadataka, od prve linije fronta do logistike, bi građani bili spremni da izvrše. „Ali ne postoji zadatak za svaku vrstu civilne ekspertize,“ priznaje Rajsner. „Koja je tačno uloga stručnjaka za ljudske resurse u ratu? Možda i postoji, ali to nije slučaj za svaku profesiju.“ Tokom Hladnog rata, Švedska je bila neprevaziđeni majstor takvog planiranja i obuke. Svi nivoi vlasti su imali redovno ažuriranu listu pozicija koje bi trebalo popuniti u slučaju rata. Ako bi ključna civilna pozicija, recimo inženjer u elektrani, lekar ili učitelj, trebalo da se sačuva tokom rata, ti ljudi ne bi bili pozvani u vojnu službu.
Nasuprot tome, ljudi sa određenim ratnim veštinama, najpre vojnici, ali i civili poput novinara koji bi mogli da pomognu vladinoj ratnoj komunikaciji, imali su takozvani ratni raspored, tj. dužnosti koje bi preuzeli u slučaju rata. Kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, ukrajinski civili su formirali grupe radi podrške vojsci i svakodnevnog upravljanja društvom. Rusija je, u međuvremenu, planirala invaziju tako loše da je njena mobilizacija i posledični odlazak nekoliko stotina hiljada muškaraca ostavio privredu sa manjkom radne snage. Švedski rasporedi iz doba Hladnog rata ostaju najbolji u klasi, ali u poslednje tri decenije ekonomije mnogih zemalja su se radikalno izmenile. Danas bi softverski inženjeri i mrežni influenseri takođe mogli da imaju važnu ulogu u odbrani zemlje. Štaviše, ljudi sa strukama koje su manje korisne u ratovima i sukobima mogli bi da nauče druge veštine kao deo odbrambenih napora zemlje, čak i da uživaju u tome. Šveđani i danas mogu da se priključe pomoćnim vojnim organizacijama i steknu veštine u rasponu od radio komunikacija do obuke pasa radi podrške odbrambenim snagama.
Kako se odnosi sa Rusijom pogoršavaju, Estonija će morati da izgradi odbrambenu volju svog stanovništva u rekordnom roku. Činjenica da ima nehomogenije društvo od Finske dodatno komplikuje zadatak. Prvo, tu je velika ruska manjina koja datira još iz sovjetskih vremena (blizu četvrtine ukupnog stanovništva.) Dalje, zemlja je ovih dana dom mnogih iseljenika, posebno u tehnološkoj industriji, a nedavno je primila desetine hiljada ukrajinskih izbeglica. Iako su etnički Rusi dugo bili naklonjeni Rusiji i predsedniku Putinu, tekući rat je narušio te sentimente. To pak ne podrazumeva automatsku podršku odbrambenim naporima Estonije. Etnički Rusi, ukrajinske izbeglice i IT doseljenici verovatno imaju drugačiji doživljaj Estonije od etničkih Estonaca. To ne znači da oni ne mogu biti deo kolektivne bezbednosti, ali bi pridobijanje i organizovanje njihove saradnje bio veći izazov.
Estonija time odražava multietnički sastav mnogih zapadnih društava. Da bi uspešno razvile nacionalnu volju za odbranom, takve zemlje moraju biti u stanju da iskoriste potencijal svojih različitih grupa. Stvaranje civilne odlučnosti je od interesa ne samo za takvu zemlju, već i za druge zapadne države. U Ukrajini se pokazalo da je telo snažno koliko i duh. Estonija sada želi da postigne isti cilj, pre eventualnog napada.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Ben Birchall/PA/Getty)
