Četvrt veka nakon Dejtona, bosansko društvo je bez perspektive

Rat u Bosni i Hercegovini trajao je tri i po godine. A onda su, 1995. godine, nakon tri nedelje doslovnog pritvora u američkoj vazduhoplovnoj bazi u Dejtonu, ratni lideri sklopili mirovni sporazum. Bosna je bila opustošena, polovina njenog stanovništva je pobegla ili bila proterana, a više od 100.000 je nastradalo. Od tada je u zemlji mir. Ali 21. novembra, tačno četvrt veka od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, mnogim Bosancima nije bilo do slavlja.

Većina građana je razočarana i nije teško shvatiti zašto. Prihodi su niski, javne službe su loše, a političari se prepiru oko istih stvari zbog kojih su nekad ratovali. Bosanci su sve starija populacija, sve je više emigranata, gradove guši smog i, kako kaže Adnan Čerimagić iz Evropske inicijative za stabilnost, „polovina 14-godišnjaka u zemlji je funkcionalno nepismena”.

Pre rata u Bosni je živelo oko 4,2 miliona stanovnika. Danas ih ima između 2,7 i 3,3 miliona, mada to niko sa sigurnošću ne zna. Sa tako malom populacijom, izreka kaže da sve što je takvoj državi potrebno je gradonačelnik. Umesto toga, Dejtonski sporazum je instalirao vrlo složeni politički sistem, tako da nijedna od tri glavne etničke grupe ne može da dominira. Dvadesetpet godina kasnije, čini se da sistem prkosi logici i da služi interesima nacionalističkih političara koji se uspešno odupiru svakom pokušaju reformi.

Ova mala zemlja ima slabu centralnu vladu, tri predsednika, dva „entiteta“ i autonomni grad. Ogromna većina Srba živi u Republici Srpskoj, dok Bošnjaci i Hrvati uglavnom žive u deset kantona onoga što se naziva Federacijom. Glavne političke partije su mahom etničke i oko velikih pitanja upravljanja i međunarodnih odnosa njihovi lideri se retko slažu. Međunarodni „visoki predstavnik“ postoji u zemlji tek da bi upotrebio svoja ovlašćenja u slučaju ugrožavanja mira.

Milorad Dodik, koji već dugo dominira politikom Republike Srpske, ismejava Bosnu i flertuje sa nezavisnošću i integracijom sa Srbijom. Lideri bosanskih Hrvata često zahtevaju svoj vlastiti „treći entitet“. Bošnjaci slave 25. novembar kao „dan državnosti“, jer je tog dana 1943. godine osnovana moderna Bosna. U školama sve tri etničke grupe uče različitu istoriju. Pre rata je bilo 13% međuetničkih brakova, a samo u Sarajevu trećina. U 2019. godini, zabeleženo je samo 3% mešovitih brakova. Istraživanje iz 2018. godine pokazalo je da 49% mladih Bosanaca želi da napusti zemlju.

Beznadežnost je toliko prisutna da roditelji pritiskaju svoju decu da emigriraju. Ivana Cook iz Tuzle rođena je nekoliko meseci pre kraja rata. Kaže da je od 25 učenika iz njenog maturskog razreda, 20 otišlo u inostranstvo. Njena majka priznaje da se kaje što i sama nije napustila zemlju. Ivana nije želela da emigrira, ali je imala sreće. Našla je posao i stan koji deli sa dečkom. Otprilike 80% Bosanaca njenih godina još uvek živi sa roditeljima, a nezaposlenost mladih je visoka.

U ranim posleratnim godinama Bosanci se nisu puno mešali. Još uvek ima primera da mladi ljudi iz jednonacionalnih gradova ili sela, ili podeljenog grada Mostara, nikada nisu upoznali osobu druge nacionalnosti. Danas je to ipak drugačije, a i bosanska politika je primetno etnički nijansirana. Srbin je 15. novembra izabran za gradonačelnika Sarajeva, pretežno bošnjačkog grada. Mladi Bosanci uglavnom nisu neprijateljski nastrojeni jedni prema drugima. Zajedno se bave sportom ili rade u organizacijama civilnog društva, a mnogi svakodnevno prelaze međuentitetske granice zbog posla, kupovine ili zabave.

Ali to nužno ne znači da će prva generacija koja se rata ne seća zaista promeniti zemlju. Na prošlonedeljnim lokalnim izborima Draško Stanivuković, 27-godišnjak, izabran je za gradonačelnika Banjaluke, glavnog grada Republike Srpske. Kaže da je njeno rukovodstvo korumpirano i da ga treba smeniti. Tvrdi da je protiv nezavisnosti RS, ali inače deli mnoge nacionalističke stavove predsednika Milorada Dodika.

Hana Curak (26), sociolog iz Sarajeva, kaže da je manjak poslovnih prilika prokletstvo njene generacije. U anketi iz 2018. godine, 87% mladih ljudi je reklo da su potrebne političke veze da biste pronašli posao. S obzirom da većina obrazovane i liberalne omladine odlazi, kaže Curak, u zemlji ostaje više onih sa konzervativnim i nacionalističkim vrednostima. Ona smatra da je Dejton uspostavio sistem koji naglašava etničku pripadnost, što je mnoge iz njene generacije učinilo „još konzervativnijim od njihovih roditelja“.

„Ono što me plaši,“ kaže istraživač Čerimagić, je što se „godinama priča kako je na mladima da nas spasu ove bede, ali imam utisak da se oni suštinski ne razlikuju od svih ostalih.” Za one koji su posvećeni stvaranju bolje Bosne, „to će biti duga borba“.

(TheEconomist-ZTP, foto: AFP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.