Reputacija Vinstona Čerčila obuhvata čitav niz optužbi koje je svaka generacija iznosila iz svojih razloga. Dok su ga 1970-ih Ričard Barton i Džim Kalahan optuživali za osvetu velškim rudarima, danas su to rasizam, imperijalizam i supremacija bele rase. Reči „Bio je rasista“ ispisane su na njegovoj statui na Trgu Parlamenta tokom prošlogodišnjih demonstracija „Black Lives Matter“. Prošle nedelje je policija čuvala statuu tokom skupa građana koji su skandirali „Zaštitite žene, a ne statue“.
Prošlog meseca su naučnici sa Kembridža održali panel na temu „Rasne posledice Čerčilove politike“, na kojem je ratni lider Britanije napadnut zbog svojih stavova o „belačkoj supremaciji“, kojima je navodno iskazivao odanost britanskom carstvu. Jedan učesnik je izjavio da je „Britansko carstvo bilo gore od nacista“. Drugi je poricao Čerčilove zasluge za pobedu u Drugom svetskom ratu, rekavši da je „Sovjetski Savez pobedio naciste, dok su Amerikanci porazili Japance.’
Međutim, građanski aktivisti i naučnici propuštaju ključnu tačku Čerčilovog mandata. Postoje, naravno, mnoge kritike koje bi trebalo izreći na račun njegove ratne politike. Ali postoji i jedna koja je, u naletu optužbi za imperijalizam i rasizam, svima promakao, a to je njegov odnos sa Staljinom. Čerčil je, zapravo, žrtvovao britanske imperijalne interese kako bi spasio sovjetski komunizam. I da je hteo, Staljin nije mogao dobiti blagonakloniju britansku vladu.
Kada je Čerčil zamenio Nevila Čemberlena na mestu premijera u maju 1940., to nije značilo oštro skretanje u konzervativni imperijalizam. Britanska levica ga je doživela kao na ogroman napredak u odnosu na Čemberlena, čiji je otklon od Staljinovog SSSR-a definisao britansku politiku „pomirenja” iz 1938.
Mesecima pre nego što Čerčil preuzeo funkciju, Čemberlenova vlada je umalo zaratila sa SSSR-om zbog Staljinove brutalne invazije na Finsku tokom zime 1939. Za razliku od toga, Čerčil se potrudio da odobrovolji Sovjete; privatno je uveravao Staljinovog ambasadora u Londonu, Ivana Majskog, da Britanija, u kontekstu zauzdavanja nacističke Nemačke, nije bila protiv sovjetske ekspanzije u baltički region.
U ratnom kabinetu novembra 1939. godine, Čerčil je upozorio Čemberlena da ne čini grešku podržavajući tvrd stav Finaca prema SSSR-u. Iz tog razloga su Čerčilov dolazak na vlast toplo dočekali i Majski i pro-sovjetske grupe u Britaniji, kao što su Daily Worker i Russia Today Society. Potonja je izrazila nadu da će Čerčil preokrenuti „politiku neprijateljstva prethodne vlade prema SSSR-u“. Čerčil se i lično dodvoravao Staljinu, ali bez uspeha. Odan svom paktu sa Hitlerom iz 1939., Staljin nije odgovarao na Čerčilova pisma sve do 18. jula 1941., četiri nedelje nakon što je Hitler prekršio pakt invazijom na SSSR.
Čerčil je dao punu podršku sovjetskoj armiji, uprkos Staljinovom savezu sa Hitlerom tokom prva 21 meseca rata, kada je SSSR napao isti broj zemalja kao i nacistička Nemačka. Ova podrška nije bila samo retorička. U nastupu zapanjujuće (i kratkovide) nesebičnosti, Čerčil je u trenutku nemačke invazije na Sovjetski Savez odlučio da Staljinu pošalje dvesta potpuno novih aviona tipa Hurricane Hawker, koji su trebali da brane Singapur od japanskog napada. Takođe je Sovjetima poklonio lovce tipa Tomahawk i trista bombardera Douglas A-20 Havoc iz britanskih rezervi; isporučeno je i 2.000 tona obrađenog aluminijuma za sovjetske fabrike ratnih aviona.
Još je dramatičnija bila Čerčilova odluka da Staljinu isporuči skoro 600 tenkova, što promenilo odnos snaga u Moskovskoj bici decembra 1941. Povrh toga, premijer je 1942. iz Kaira poslao još par stotina tenkova SSSR-u preko Irana, sa ciljem da se pojača Crvena armija kod Staljingrada, što je Egipat učinilo lakšim plenom za Romelov Afrički korpus.
Čerčil je podržao Sovjete čak i u regionima u kojima je Britanija imala svoje klijente, poput Jugoslavije. Iako je London primio jugoslovensku vladu u izgnanstvu, Čerčil je do septembra 1943. napustio vojnog komandanta te vlade na terenu i dao punu podršku Staljinovom čoveku, Josipu Brozu Titu. Nakon sovjetske kampanje blaćenja pukovnika Draže Mihailovića, Čerčil je presekao podršku njegovim četnicima i Titu isporučio sto puta više ratne opreme u narednih devet meseci nego što je Mihailović dobio u prethodne dve godine.
Na samitu u Teheranu i na Jalti, Čerčil je pružio jači otpor Staljinovim planovima da Poljskoj nametne marionetsku komunističku vladu, iako od američkog predsednika Ruzvelta nije dobio nikakvu podršku. Ipak, Čerčil je dozvolio Staljinu da marginalizuje poljsku vladu u izgnanstvu koja je takođe boravila u Londonu. Štaviše, vršio je pritisak na poljske lidere da pomere granice prema zapadu kako bi zadovoljili Staljinove planove, uključujući prisilnu razmenu stanovništva.
Čerčil je tek na kraju rata pokušao da pridobije Ruzvelta, a zatim i njegovog naslednika Harija Trumana, da se odupru daljem sovjetskom nadiranju u istočnu Evropu. (Čerčil je svoju frazu „gvozdena zavesa“ prvi put upotrebio 12. maja 1945.) Međutim, tada je već bilo kasno da se saniraju posledice nastale prethodnim protežiranjem Staljinovog režima i njegovih interesa.
Bolna istina o Čerčilu je da je žrtvovao relativno liberalno i rasno tolerantno carstvo kako bi doprineo porazu Hitlerovog nacističkog režima; time je istovremeno omogućio širenje Staljinove totalitarne, komunističke imperije, koja se protezala od Berlina do Pekinga.
(TheSpectator-ZTP, foto: Getty)
