„Neprijavljene smrti, napadi, bombaši samoubice, ciljana ubistva,“ kaže autor Adrijan Levi, predstavljaju ogromnu, skrivenu cenu operacija koju snosi pakistanska Interna obaveštajna služba (ISI) na lokalnom nivou. Levi, istraživački novinar i koautor bestselera Izgnanstvo: Potresna insajderska priča o Osami bin Ladenu, Al-Kaida u begu, Špijunske priče: Pogled u tajnoviti svet RAW-a i ISI-a, i nedavne Večni zatvorenik: Svedočanstvo o najkontroverznijem tajnom program CIA-e, imao je ekskluzivni pristup ISI-u na terenu i uvid u njene operacije.
U razgovoru sa Kamalom Alamom, višim saradnikom Centra za južnu Aziju Atlantskog saveta, Levi razmatra duboke istorijske veze između ISI-a i američke CIA-e, napominjući da ovaj odnos uključuje mnoge kritične istorijske tačke. On povlači razliku između javne debate i privatnog delanja, pokazujući da bez obzira na odnose ISI sa indijskim Odsekom za istraživanje i analizu (RAW) ili CIA, nezvanični kontakti između agencija se nastavljaju bez obzira na aktuelnu političku retoriku.
Mit o ISI-u, tvrdi Levi, potiče iz 1980-ih, posebno 1982. kada su Sjedinjene Države pokrenule tajni rat u Avganistanu „kao stožeru protiv urušenog Sovjetskog Saveza“. Pakistan i ISI su bili polazna stanica za američki „tajni rat“, što je ISI-u približilo praktične veštine iz tajne i asimetrične borbe, zatim mogućnost transporta robe bilo gde u svetu i mogućnost prikupljanja tajnih fondova ne samo iz Zaliva već i sa crnog tržišta. Levi tvrdi da je deo mita o ISI-u ipak zasnovan na činjenicama jer je služba ovladala ovim veštinama tokom 1980-ih. Međutim, što se više govorilo o ISI-u i tajnom ratu, taj mit je postajao sve veći i živopisniji.
Bez obzira javne razmirice, prema Leviju, bilo je mnogo neformalnih pokušaja razumevanja i saradnje između ISI i RAW, naročito između 2004. i 2007, kada su dve službe bile nadomak dogovora pod pakistanskim generalom i eks-predsednikom Pervezom Mušarafom. Iako tenzije i danas eskaliraju, ovi privatni razgovori se nastavljaju. Kada je reč o budućnost tih pozadinskih kanala, Levi dodaje: „Mi smo u periodu izražene tajnovitosti i stvari su danas manje jasne nego što bile godinama unazad.” Levi tvrdi da se ključni period profesionalizacije ISI-a odvijao pod generalom Ehsanom ul Hakom i general-potpukovnikom Faizom Hamidom koji su sproveli strukturne reforme, čineći službu organizaciono čvršćom po modelu vojne discipline i lanca komandovanja. Ehsan ul Hak je postavio temelje i strategije koje se i dalje primenjuju kroz dokumente poput „Kajani doktrine“.
Faiz Hamid je nadgledao i upravljao najsitnijim detaljima. Najveće dostignuće bila je njegova saradnja sa Sjedinjenim Državama preko CIA-e, kao i sa bivšim specijalnim izaslanikom SAD-a za Avganistan Zalmajem Halilzadom, radi okončanja dvadesetogodišnjeg rata u Avganistanu. Hamid je nastavio Hakov i Kajanijev rad. ISI i CIA imaju duboke veze koje se bitno razlikuju od odnosa civilnih lidera njihovih zemalja. Između 2001. i 2007, Levi primećuje da je „praktično svaka visokoprofilna meta u Pakistanu bila uhvaćena po nalogu ili kroz zajedničku obaveštajnu operaciju CIA-e, ISI-a i drugih“.
Treba praviti razliku između zvanične retorike političara i privatnih aktivnosti koje preduzimaju države. Odnos između CIA i ISI je „trajna struktura“ koja nastavlja da postoji „ispod države“. Iako je bivši američki predsednik Tramp javno zatražio da se prekinu veze sa Pakistanom, tajni pregovori o Avganistanu između CIA i ISI su nastavljeni. Iako je, prema Leviju, ovo „nešto o čemu ISI treba da odluči“, jedan od ključnih sektora na koje se ISI fokusirao jeste Radna grupa za finansijsku akciju, koja i dalje ima ogroman uticaj na privredu i finansije Pakistana.
Još jedna važna oblast je uloga Pakistana u međunarodnom poretku. Regija kojom je „ranije potpuno dominirala Indija“, prema Leviju, poprimila je atmosferu rivalstva i „premoći“ u međunarodnom prostoru. U istom nastojanju, Levi dodaje da ISI prepoznaje važnost meke moći, posebno jer je to oblast kojom je Indija ovladala. Hendlovanje Kine zahteva veštinu ISI-a, kaže Levi, jer dok Kina donosi ogromne infrastrukturne koristi, balansiranje želja SAD-a, Turske i Zaliva u odnosu na Peking je izuzetno teško, ali neophodno u današnjem multipolarnom svetu.
(AtlanticCouncil-ZTP, foto: The Pakistan Daily/Twitter)
