U poslednjih nekoliko nedelja bili smo svedoci spektakularnog suočavanja konzervativne vlade Britanije sa finansijskim tržištima. Sa iznenađujućim mini budžetom od 45 milijardi funti u poreskim olakšicama, obećanim najboljim kompanijama, premijerka Liz Trus i ministar finansija Kvasi Kvarteng pokrenuli su krizu na tržištu valuta i obveznica kakvu Britanija nije videla još otkako je sterling izbačen iz Evropskog međuvalutnog mehanizma 1992. U to vreme se čitava Evropa grčila. Ovog puta, kriza je isključivo britanska. Poslednji put kada je torijevska vlada bila predmet takve osude od strane svetskih stručnjaka bilo je 1956. godine usred anglo-francuske invazije na Egipat zbog Sueckog kanala.
Naravno, i Bregzit su osudili najtrezveniji međunarodni komentatori. Ali to nije bila politika vlade Dejvida Kamerona. Bila je to pobunjenička kampanja koju su vodili Boris Džonson i Stranka nezavisnosti. Džonson se hvalio da je prkosio „projektu zastrašivanja“, tj. mobilizaciji britanskog establišmenta protiv kampanje za Bregzit. Suočen sa mejnstrim uverenjima koja su zastupali predsednik SAD-a Barak Obama i Džejmi Dajmon iz banke JPMorgan Chase, Džonson je grubo odbacio upozorenja o posledicama po britansku privredu. Time je označio trenutak u kojem se vodeća grupa unutar Konzervativne partije odvojila od uobičajene privrženosti „britanskoj ekonomiji“, u korist maglovite ideje o nacionalnoj sudbini i konkretnim interesima torijevske bratije.
Od tada, politička ekonomija Britanije sve više liči na godišnju izdanje Vimbldona – u kulturnom smislu, izrazito britansku manifestaciju, slavljenu širom sveta kao takvu, ali i pozornicu na kojoj britanski igrači retko zablistaju i na koju većina stanovništva nije pozvana. Zaokupljen Bregzitom i kovidom-19, Džonson nije imao vremena da razvije opsežan vladin program. Poput administracije Kamerona i Mej, čini se da je Džonsonova najvažnija glasačka baza bila rentijerska klasa hedž fondova i javno-privatnih izvođača. Ali, kao što je pokazao njegov izborni trijumf 2019, Džonson je takođe okupljao široku političku koaliciju u rasponu od patriotske radničke klase sa severa Engleske do londonske više klase.
Nije tajna da stranka Torijevaca odavno ima radikalnije struje. Ovo uključuje ličnosti poput Džejkoba Ris-Moga, koga mnogi nazivaju ‘poslanikom iz 18. veka’. Džonson se potrudio da ovo krilo stranke zadrži u svom taboru, ali ih je balansirao sa centristima kao što je Riši Sunak. Izabrani za poslanike 2010, Tras i Kvarteng pripadaju kohorti torijevskih političara koji nikada nisu imali opoziciju. Nijedno nema korene u tradicionalnom socijalnom miljeu Torijevaca. Roditelji Trasove bili su glasači Laburista. Nju i Kvartenga odgojila je koterija protržišnih, desničarskih likova koji su prvi put došli do izražaja tokom uspona Margaret Tačer 1970-ih, a danas cvetaju zahvaljujući opskurnim finansijerima, i to ne samo britanskim. Kada je Džonson izgubio korak, bila je to šansa za Tras i Kvartenga. Koga oni predstavljaju sem oko 80.000 Torijevaca koji su glasali da Tras zameni Džonsona nije sasvim jasno.
Stilski, njihov program je bio tipičan postbregzitovski manifest, ideološki visokoparan i prepun samopouzdanja, nudeći dramatično novu viziju britanske budućnosti, ali sa malo detalja. U suštini, bila je to karikatura rentijerskog programa, uz manje poreze, manju zaštitu životne sredine i radnih prava te smanjenje već mizernih socijalnih davanja. Teško je poverovati da su zaista mislili da je ovo recept za nacionalni ekonomski rast. Ali svakako jeste agenda za veću nejednakost. Izgleda da zagovaraju i obustavu lakih kredita i niskih kamata, iako će time naneti štetu hipotekarnim dužnicama, nekada ključnoj glasačkoj bazi Tačerove, za koju tvrde da je njihova heroina. Pokušavajući da shvate ovu naizgled perverznu politiku, neki analitičari tvrde da su Tras i Kvarteng toliko čvrsto vezani za rentijerske interese da se mogu smatrati akterima kapitalizma katastrofe, izazivajući stambenu krizu koja bi velikim kompanijama omogućila da prigrabe velike portfelje ugrožene imovine.
Ali pre tako dalekosežnih nagađanja, politika nove premijerke svakako je uticala na finansijska tržišta. Funta se obrušila. Obveznice su rasprodate. Porast prinosa je izazvao čudnu strategiju zaštite od finansijskih derivata u privatnim penzionim fondovima i nagovestio rasprodaju državnog duga Velike Britanije. To je, pak, primoralo Banku Engleske da reaguje. Da bi zaustavila dalji pad, preduzela je skladištenje duga koji su penzioni fondovi morali da prodaju za gotovinu. Kao ishod imamo kontradiktorne politike. S jedne strane, kao i druge centralne banke širom sveta, Banka Engleske obećava podizanje kamatnih stopa. Istovremeno, da bi sprečila da se finansijski sistem raspadne, ona mora da preduzme još jednu turu kvantitativnog popuštanja, kupujući obveznice u zamenu za gotovinu. Kratkoročno, ovo je donelo olakšanje. Penzioni fondovi su spašeni, funta se oporavila a spekulativni prinosi opali. Ali to nije bilo dovoljno da poštedi Tras i Kvartenga sramote. Tokom partijske konferencije, ipak su povukli kontroverzno smanjenje poreza.
Reputacija Torijevaca i među stanovništvom i vlastitim pristalicama je u rasulu. Laburisti, pod neinspirativnim, ali pouzdanim vođstvom Kira Starmera, rastu u anketama. Ukoliko Laburisti ne budu pucali sebi u nogu, partija će na sledećim izborima naslediti posrnulu privredu i urušenu državu blagostanja. Ako se trenutno raspoloženje javnosti održi, imaće ogromnu većinu. Ali s obzirom na loše stanje britanske ekonomije, niko ko bude vladao zemljom neće imati mnogo izbora. Ako postoji delić realnosti u programu Tras i Kvartenga, to je spoznaja, nakon više od decenije niskog rasta i stagnirajuće produktivnosti, koliko je britanski ekonomski ćorsokak ozbiljan. Neko bi mogao da odbaci britansku krizu kao slučaj ‘oluje u šoljici čaja’. Ali takva nije bila reakcija svetskih tržišta obveznica, koja su odreda paničila zbog previranja u Londonu, i to sa razlogom. Britanska kriza demonstrira ogromne probleme ekonomskih politika širom sveta, a posebno u Evropi. Oporavak od pandemijskog šoka bio je brz, ali neujednačen. Inflacija je testirala kredibilitet centralnih banaka. Sada energetska kriza potresa evropske ekonomije. Zbog manjka prirodnog gasa, teško da će iko preživeti predstojeću zimu bez ozbiljnih mera štednje i teške recesije.
Najavljeno smanjenje poreza od 45 milijardi funti izazvalo je takav odjek jer je došlo nakon obznane daleko obimnijeg programa, sa procenjenih 150 milijardi funti troškova za stabilizaciju cena energije. Procenjen na oko 5 odsto britanskog BDP-a, program je u trenutku objave bio najveći takav u Evropi. Od ove nedelje konkuriše mu nemački program vredan 200 milijardi evra. Najava kancelara Šolca uznemirila je ostatak Evrope, ali cene nemačkih obveznica jedva da su se pomerile. Za razliku od britanskog duga, nemački fondovi su zakucani kao referentna imovina evrozone. Pravi test za finansijsku stabilnost Evrope nastupa u trenutku kada Italija objavi svoj paket energetskih subvencija. Javni dug Italije je već suviše visok da bi tržišta mogla lako da apsorbuju program nemačkih ili britanskih razmera. Na nivou Evrope, jedina zemlja sa lošijim pokazateljima rasta od Britanije je Italija.
Ali lekcije britanskog debakla su političke koliko i ekonomske. Rascep u torijevskoj partiji ukazuje na osnovna pitanja koja progone savremeni konzervativizam. Možda nismo u 19. veku, kada su branioci statusa kvo pokušavali da obuzdaju pretnju revolucijom. Ali je tempo društvenih, kulturnih, tehnoloških, ekonomskih, geopolitičkih i ekoloških promena u 21. veku zaista frenetičan. Kako bi konzervativci trebalo da reaguju? Ako se približite centru, kao što je to učinila Angela Merkel sa CDU u Nemačkoj, rizikujete da vas nadmaše kredibilnije liberalne i ekološke partije, a da vas sa desne strane načnu otvoreno nacionalističke i ksenofobne stranke. Ako se pomerite udesno, možete postići uspeh poput Đorđe Meloni u Italiji, Žaira Bolsonara u Brazilu i Donalda Trampa u SAD-u. Svo troje dokazuju privlačnost autoritarne, nacionalističke agende. Ali koliko god da fasciniraju medije, niko od njih nije izrazito većinska snaga. Njihove pozicije su suviše ekstremne za velike segmente savremenog biračkog tela. I prilično je nejasno kako se njihova obećanja i populizam prevode u konstruktivnu vladinu politiku.
Naravno, centrističke i progresivne vlade takođe propadaju. Pandemijska kriza nudi ilustrativan vodič za neuspehe vlasti. Ali tantrumi poput onog kojem smo upravo svedočili u Britaniji nisu slučajni. Oni su deo mozaika koji uključuje slom Trampove administracije, šok Bregzita, dogmatizam Nemačke u krizi evrozone i prkos američkih Republikanaca tokom finansijske krize 2008. Konzervatizam 21. veka ima problem sa realnošću, koja ponekad zna da ugrize.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Jessica Taylor/Reuters)
