Konkurencija britanskih političkih časopisa zaoštrila se ovog leta usled promena na uređivačkim pozicijama koje najavljuju pokušaje novih proboja na tržištu. Krajem jula, Alan Rasbridžer (na slici), bivši urednik Gardijana, najavljen je kao novi urednik Prospect-a, centrističkog magazina koji je 1995. osnovao novinar i analitičar Dejvid Gudhart.
U New Statesman-u, tradicionalnom levičarskom mediju, nagrađivana autorka Melisa Dins, takođe bivša saradnica Garadijana, trebalo bi da preuzme ključne rubrike pod uredničkom palicom Džejsona Kaulija, uz planirano proširenje međunarodnog i političkog izveštavanja. London Review of Books je više književni časopis, ali su njegovi politički eseji poslednjih godina postali obavezno štivo u Vestminsteru; nedavnim odlaskom urednice Meri-Kej Vilmers, i ovaj magazin prolazi kroz unutrašnje potrese. Magla koja prekriva britanski politički pejzaž nikada nije bila gušća. Izazovi se kreću od partijskih podela do generacijskog jaza koji oblikuje javno mnjenje.
U kriznim vremenima poput naših, prosečnom glasaču i čitaocu potreban je pouzdan vodič kroz političku močvaru. Ali koji magazin izabrati? Frejzer Nelson, urednik Spectator-a, prihvata izazov koji je postavio Rasbridžer. „Prospect je odličan časopis koji sve poziva na debatu,“ kaže novinar i dodaje da bi hvatanje za političku dogmu bilo duboko pogrešno. „Veoma sam skeptičan prema ideji o politički orijentisanom magazinu. Ne možete definisati Spectator kao torijevski časopis. U ovoj zemlji ne postoji tržište za to.” Budući da je savremeno političko grupisanje nemoguće definisati, a kamoli dodvoriti mu se, široka čitalačka publika je ozbiljan izazov, uz konkurenciju brojnih štampanih i onlajn rivala. Rame uz rame sa Spectator-om kao stubom desnice, sada stoji Critic, nastao cepanjem redakcije Standpoint-a, a zatim UnHerd i Reaction.
Na mejnstrim levici, New Statesman, koji su 1913. osnovali lumeni Fabijanskog društva Džordž Bernard Šo i Beatris i Sidni Veb, sada je uzdrman ozbiljnim nastupom magazina The Conversation i Tortoise, kao i odlučno socijalističkim Novara Media te „radikalno crvenim i zeleneim“ Red Pepper-om. Tribune, stari laburistički magazin osnovan 1930-ih, takođe je sve više naklonjen radikalnoj levici. Dakle, uredništvu Prospect-a je jasno na kakvu teritoriju stupa. Najzad, svaki od magazina veruje da ima nešto jedinstveno, ili kako kaže Novara Media: „Naš cilj je jednostavan: ispričati priču i ponuditi analizu oblikovanu političkim neizvenostima našeg doba, donoseći kritičku perspektivu kakvu nećete naći kod drugih”. Trik je, dakle, u privlačenju dovoljno široke čitalačke baze.
Rasbridžer je promovisao prelazak na besplatno digitalno novinarstvo tokom svog mandata u Gardijanu (1995-2015), a svoje angažovanje u Prospect-u vidi kao negovanje „ideja i promišljene debate“. Nakon najave imenovanja, 67-godišnji novinar je svoj novi magazin opisao kao „sve važniji prostor u polarizovanom društvu koje kao da je izgubilo sposobnost da sasluša“. U Gudhartovo vreme, saradnici Prospect-a poput Timoti Garton Eša, Majkla Ignatijeva i Džona Lojda, donekle su se bavili teškim temama. Njegovi naslednici, Bronven Medoks i Tom Klark, držali su se istog kursa. Nelson predviđa nove uspehe Prospect-a ukoliko isporuči dobro napisane duže članke: „Spectator je časopis velike tematske raznolikosti, ali naši članci su uglavnom kratki. Stav Prospect-a je, pak, da neke teme zaslužuju više prostora.“
Najbolje za Prospect, dodaje Nelson, je da ostane ideološki „heterodoksan“, ali postoje i druge opasnosti koje vrebaju jedan politički magazin. „Problem je ako je publikacija stalno u gubicima. Ako se oslonite na bogate vlasnike, oni će vam stajati na putu. Dobrotvori i sponzori takođe su problematični, ali kao što dokazuje model Gardijana, klub i donacije čitalaca dobro funkcionišu, sve dok publika zna šta da očekuje.” Nelson je preuzeo Spectator pre deset godina, usred tvrdnji da je magazin u terminalnoj fazi. Braća Barclay su kupila publikaciju 2004, a većina prihoda sada dolazi od čitalaca.
Za novinara i bivšeg savetnika Laburista Toma Boldvina, najveća pretnja današnjim političkim magazinima je puka količina kolumni. „Kao tinejdžer opsednut politikom, čitao sam Tribune. Ne znam šta bih sada otvorio da saznam kuda politika ide. New Statesman ima svoje predrasude, a Spectator je dobar sve dok ste ograničeni na dešavanja u Dauning Stritu. Sada postoji daleko šira, ali i plića sfera političkih kolumni nego ikada u mom životu. Ovo je vreme velikih izazova, pa imate potrebu za novinarstvom koje to odražava.“
Džon Kampfner, jedan od Kaulijevih prethodnika u New Statesman-u, priželjkuje više kolumni sa međunarodnom perspektivom. Kao konsultant u nedavno finansijski osveženim novinama New European, on takođe želi manje klasične Vestminsterske analize i političkog izveštavanja. „Moramo da prevaziđemo kratkovidost britanskog novinarstva,“ ističe sagovornik. „Često smo suočeni sa tragičnim nedostatkom konteksta.“
(TheGuardian-ZTP, foto: BBC/Zoom)
