Otkako je stupio na dužnost, britanski premijer Džonson je nenamerno podsticao škotski pokret za nezavisnost. Njegove nedavne komentare da je politička „devolucija bila katastrofa“, škotska javnost je doživela kao još jednu u nizu uvreda. Ali dok je premijer pomalo nonšalantan prema pukotinama u uniji, druge institucije nisu nimalo ravnodušne. Britanski vojni i bezbednosni establišment je sve više uznemiren činjenicom da se Škotska približava faktičkoj nezavisnosti.
Članak iz poslednjeg izdanja časopisa The Economist prikladno je rezimirao ovu strepnju. U njemu su izložene ideje i retorika koje nas vraćaju u dubine hladnog rata. Naime, tvrdi se da je Engleskoj potrebna Škotska kako bi se odbranila od Rusije. Navodno je „pretnja od Rusije porasla“, a Škotska je zbog svog položaja na severu idealna za „presretanje ruskih bombardera iz Murmanska“. Povrh toga, zapadna obala Škotske pruža „najjednostavniji i najsigurniji način“ da britanske podmornice pošalju „nuklearne rakete preko Arktika u Rusiju“.
Takođe se navodi kako su škotske planine i ostrva generacijama korišćeni za testiranje različitog naoružanja. Britansko Ministarstvo odbrane koristi 115.000 kvadratnih kilometara vazdušnog prostora iznad hebridskog arhipelaga za isprobavanje protivraketnih sistema. A jedini pomorski poligon u Velikoj Britaniji nalazi se u Cape Wrath-u. Dakle, jasno je da Škotska pruža idealno zabačeno igralište za britansku vojsku. Članak ne pominje negativnu stranu ovih aktivnosti, poput testiranja antraksa na ostrvu Gruinard 1940-ih, što je dovelo do njegove višedecenijske kontaminacije; ili prisustvo nuklearnog oružja u Faslejnu, čemu se protivi većina Škota.
Najspornija teza u čitavom narativu je da Rusija predstavlja realnu vojnu pretnju za Britaniju. Zašto bi Ruska federacija bila zainteresovana za rat sa britanskim ostrvima? Šta bi time mogla da dobije, više teritorije? Moguće je da se ovavke strepnje oslanjaju na rasprostranjeno mišljenje na zapadu da će Putin svakog trenutka napasti baltičke države. Ali ovo gledište je lišeno bilo kakve logičke osnove.
Kao što je uvaženi profesor Stiven Koen primetio u svojoj knjizi „Rat sa Rusijom“ iz 2019. godine, Putin je sklon da reaguje na događaje, a ne da ih pokreće. Primeri takozvane „ruske agresije“ zapravo su više akti samoodbrane. „Invazija na Ukrajinu“ navedena je u članku Economist-a kao dokaz o porastu „ruske pretnje“, dok se potpuno ignoriše umešanost zapada u ukrajinskom građanskom ratu. Kao što je Koen napisao: „Kriza 2014. i potonji proksi rat u Ukrajini rezultat su dugogodišnjih napora da se ta zemlja uvede u NATO.“
Koen takođe navodi ruski sukob sa Gruzijom 2008. godine, kao još jedan primer zapadnog mešanja; SAD su tada podržale Sakašvilija, gruzijskog lidera koji je izvršio napad na Južnu Osetiju. U oba ova sukoba, koji se često navode kao primeri ruske agresije, intervencije su preduzete radi odbrane prava etničkih Rusa koji žive u bivšim sovjetskim regionima.
Ukoliko bi zaista izbio rat između Britanije i Rusije, uz korišćenje nuklearnih raketa, britanska ostrva bi brzo bila desetkovana. Rusija je 2019. predstavila svoju novu nadzvučnu nuklearnu raketu Avangard, prvu takvu u svetu. Ali, zašto bi Rusija želela da se upusti u vojni sukob te vrste? Takve pretpostavke pogrešno razumeju rusku geopolitičku strategiju. Ne možemo se oteti utisku da je Rusija ponovo postala žrtveni jarac u političkim sukobima unutar drugih država.
Nema sumnje da bi škotska nezavisnost donela potpuno drugačiji pristup diplomatiji i odbrani, a u skladu sa njenim vekovnim internacionalnim težnjama. Većina analitičara smatra da bi nezavisna Škotska bila međunarodni akter potpuno drugačijeg karaktera od britanskog. To bi podrazumevalo smanjenje troškova odbrane i napuštanje nuklearnog naoružanja, te spoljnu politiku koja naglašava saradnju, dijalog i mir. Zemlja bi mogla da postane mirovnjak „srednje moći“ poput Kanade, Norveške ili Irske. Takva uloga je u suprotnosti sa tradicionalnom britanskom „projekcijom moći“ u inostranstvu. Drugim rečima, Škotska ne bi sledila isti put intervencionizma i ekspanzije kojim se Britanija kretala u prošlosti.
Razlike između Škotske i Engleske po pitanju odbrane sigurno će se ticati Londona. Nema naznaka da Škotska deli engleski strah od neposredne ruske invazije. Zato će se engleska armija usprotiviti bilo kakvom smanjenju vojnog budžeta na severnom delu britanskih ostrva. Takođe, pandemija covida-19 je podstakla škotske težnje ka nezavisnosti, pa je za očekivati da London pojača propagandu za očuvanje unije. Jedan od oblika te propagande je preuveličavanje straha od Rusije. Čak i da je ta pretnja realna, čini se da je Škotska potrebnija Engleskoj nego obrnuto.
(GlobalResearch/InfoBrics-ZTP, foto: UKDefenceJournal)
